DŽIMI GLODAČ I NAPOLEON KOKS

Updated: Jan 27

xxx

- Istrošilo se sve, prazni magacini, nema više pustih snova na prodaju, prijatelju. Ne znam od čega ćemo ubuduće živeti. U govnima smo do guše... Sad se osećam sasvim dobro, nije mi ništa. Malo mi je krivo... Nisam se obogatio kao neki, ali šta možeš!? Nekom je rat majka, a nekom maćeha. Ima ovde klinaca koji nisu bili tamo, a u mnogo gorem su stanju od mene. To je najvažnije... To, da sam dobro. Steva je ubio ženu pa sebe, Mića sleteo kolima u provaliju, ni zube mu nisu našli, Antona su ubili neki klinci zbog duga od dvesta maraka, Darko je još živ, ali je na horsu, bolje bi mu bilo da je mrtav...

- Tuga, Kokse, tuga... Toliko dobrih momaka propade.

- Samo je Džimi Glodač dobro prošao. Upala mu sekira u med.

- Nego, reci mi, da li se još čujete i viđate?

- Što te to zanima? Hoćeš da staviš u izveštaj?

- Ma daj, ne zezaj! Penzionisao sam se prošle godine.

- Jednom pandur, uvek pandur... Tako se priča...

- Kokse, brate, znamo se! Koj' ti je?

- Ložim te, debilu! Džimi i ja? Jok, brate! Nismo se čuli odavno.


xxx

Mogao bih da ostavim dve petice... Ili da ih brišem, a da ostavim keca i desetku, da jurim skalu ili dva para...

- A što ne ostaviš keca i desetku?

- Ša te libo racku? Je l' ti igraš ili ja?

Smarač! Uvek me je smarao. Još od prvog razreda osnovne škole prati me gde god krenem, kao pas njuši moj trag.. Ne znam koji je dosadniji i gluplji od njih dvojice, onaj uduvani što se nalaktio na šank, pije pivo i ćuti ili ovaj što mi se nakačio na leđa i davi me.

- Uh, kako je lijepa!

- Reći ću ti nešto što verovatno nisi znao, jer malo ljudi to zna. Svetom vlada nekoliko multinacionalnih kompanija i one poseduju devedeset odsto svega.

- Ma, one poseduju devedeset odsto mojeg kurca!

- Verovatno i poseduju, samo ti to ne znaš. Vidiš, ti ljudi se kriju i iz mraka povlače konce. Oni drže u svojim rukama svu vlast, i političku, i ekonomsku, i vojnu. Sve vlade i svi svetski političari samo su marionete u njihovim rukama.

- Kako da ne!? Otkud ti to? Upali mi pljugu! Zaboravio sam upaljač na gajbi.

- Gledao sam dokumentarac o tome na Trećem kanalu. Nemam ni ja. Imate li upaljač, fosili?

- Sigurno je išao odmah posle pornjave.

- Dođi ovamo i uzmi ga, debilčiću!

I ovi matorci me zrače. Misle da znaju sve, a nemaju pojma. Triling devetki. Okej, veća ili manja, pitanje je sad. Sigurno je veća. Bile su tri manje jedna za drugom malopre...

xxx

Ne razume me. Nikad me nije razumeo. Sve što radim, sve što sam oduvek radio, radio sam da njemu udovoljim. Samo sam hteo da mu objasnim neke stvari. “Nemoj da me gnjaviš. Zar ne vidiš da sam zauzet?” Tako je rekao, ustao i otišao... Video sam sinoć na Zelenjaku. Čopor psina čerečio je mačku. Jedan ju je zgrabio za vrat, drugi za nogu i cimali su glavama. Škljocale su zubekanje, crvenele se njuške, a mačka je ispustila neki tugaljiv glas. Pijuk, cijuk, tako nešto... Poslednji glas. Ostavili su je da leži i otišli dalje. Mirno, kao da su obavili neki sasvim običan posao, nešto potpuno normalno. Sećam se da sam pomislio: “Ovo se meni svaki dan dešava!” Ne znam zašto?

- A što ne ostaviš keca ili desetku?

- Ša te libo racku? Je l’ ti igraš ili ja?

Ni on me ne razume. Moj problem je u tome što mnogo dajem, a malo dobijam zauzvrat. Ni jedan iz ove gomile govana ne vredi truda i kad bi se ovog trena sa nebesa spustio anđeo Gabrijel, kada bi zamahnuo plamenim mačem i rekao: “Ko nije zgrešio biće pošteđen!“, preživelih ne bi bilo.

- Uh, kako je lijepa!


xxx

BZUUUUUU! To je ta muva koja leti bez glave! Kao muva bez glave! BZUUUUUUU! Muva bez glave. Kako može da leti bez glave!? Ajde, ti mi reci! Kako može? Kako? To je nemoguće! Ili loptica za ping-pong. Ping-pong, ping-pong, ping-pong... Gore-dole, levo-desno... Haotično, brate, haotično... Evo, vidiš, ova flaša piva. Ona nije tu tek onako, bez razloga. Sve to ima neki smisao, a mi smo nesposobni da ga shvatimo. Da bismo shvatili svet oko sebe treba da ga posmatramo očima deteta. Nevino, čisto, jebi ga! A ne kao muve bez glave. BZUUUUUU! Kapiraš? BZUUUUU! Ja sam se baš uroksao! Haotično, brate, haotično...


xxx

- Niko se više s njim ne čuje, ali dobro je on. Čak bi se moglo reći da je vrlo dobro.

- Čujem da je otvorio neku trange-frange firmu.

- Da, da... Sve legalno. Ima i papire.

- Znači, ide mu?

- Pun je ko brod!

Svakom prema zaslugama, jebem mu kevu!


xxx

Problem je u tome što sam ja prepametan za ove glupake oko mene. Njima je u glavi samo sitna šana, a ja imam velike planove. Dva para pubova... Bilo bi dobro da u sledećoj ruci dobijem poker. Kad sam bio kod psihologa i radio test za prijem u prvi razred, imao sam ubedljivo najveći broj poena i Rajki je rečeno da bi za mene najbolje bilo da pohađam neku od škola za natprosečno inteligentnu decu, ali me je moja glupa keva upisala u običnu školu, školu za debile. Nije htela da mi uskrati normalno detinjstvo. Tako je rekla. Serem joj se u normalno detinjstvo. Devedeset treće sam imao dvanaest godina. Eto, to je moje detinjstvo. Poker trojki... Gađaću veću!

- Cile, plati jedan vops!

- Lepa, daj tri piva!

- Za koga?

- Za nas trojicu. Daj i Bosketu šta pije!


xxx

Nikad neću uspeti da ga zadovoljim. Šta god da uradim za njega nije dovoljno dobro. “Mogao si to bolje!” I tako uvek. Šta god da uradim... Zašto je takav? “Težak čovek”, kaže za njega majka. Zašto si se onda udavala za njega!? “Nekada nije bio takav.”

- Cile, plati jedan vops!

- Lepa, daj tri piva!

- Za koga?

- Za nas trojicu. Daj i Bosketu šta pije!

- Dobio si poker trojki.

- Hvala na obaveštenju.

- Nemoj da gađaš! Uzmi sve!

Ni jednom nije podigao ruku na mene. Nije me udostojio ni batina. Samo ćuti i gleda me. I ja znam sve. Da nisam ispunio njegova očekivanja, da sam ga razočarao u svemu, da sam propalica i baraba, da od mene nikad ništa neće biti, da ću završiti na robiji, da mu je žao što sam njegov, a ne sin nekog levaka, da bi voleo da se nikad nisam ni rodio...


xxx

Poslao telegram majci:

Draga mama! Stop. Kako si? Kakvo je vreme u Dizeldorfu? Stop. Jednom sam imao viziju. Mislim da sam tada našao ono što sam oduvek tražio, ono za čime svi žude. Stop. Od tada pokušavam ponovo i ponovo, ali ne uspeva mi. Nešto nedostaje, neki ključni sastojak. Stop. Ne mogu da otkrijem šta je u pitanju. Stop. Nekom bi to bilo dovoljno, ali meni nije. Ja hoću još, hoću sve i hoću da uvek bude tako... Stop. Nadam se da ćemo se videti uskoro. Pošalji mi pare za put što pre. Stop. Tvoj sin, Stevan. Najverovatnije. Stop. Stevan, tvoj sin. Stop. Najverovatnije.


xxx

- Daj i nama još jednu turu! I šta kažeš, pun ko brod!? Nisam od njega manje očekivao. Uvek je imao velike ambicije.

- I jake veze.

- Naravno. Njegov šogor je Arkanov kum ili pašenog ili tako nešto...

- Uh, kako je lijepa! Ja bih tebe odveo u Grahovo kod mojih... Da te samo jednom vide. A ti da vidiš kako od Bosne ničeg ljepšeg nema... Al’ ne mogu! Nemam gdje... Sve su mi uzeli! Sve!

- Hajde, Boske, dosta više! Pusti devojku da radi svoj posao!

- Uh!

- Ma, ko zna s kim je on u talu?

- A, to se vrlo dobro zna. Džimi Glodač je potpisao pakt s đavolom.

- Ti si se napio ko dupe!

- Na žalost, još uvek nisam.

- Otkud ti to znaš?

- Znam, zato što sam poslednji živi svedok tog događaja.

- S đavolom? S onim... Pravim đavolom?

- Da.

- I ti si to video?

- Kao što sad tebe gledam.

Pazi da ti ne poverujem, pijanduro.


xxx

Promašio sam! Ne mogu da verujem!

- Lepo sam ti rekao da uzmeš pare.

- Jesam li te nešto pitao!? Jesam li te nešto pitao!?

Šta sere ovaj? Kakav đavo? Matorci stalno nešto kenjaju. Te subina, te đavo, te socijalizam, te kapitalizam, te vera, te nevera... Koga još boli dupe za sve to? Đavo. On je uvek tu, sedi i kenja u svakom od nas. Evo, malopre me je nagovorio da prokockam poker trojki. Ponekad se zaista osećam kao da neko drugi, neko izvan mene, upravlja mojim postupcima. Kao da sam samo nečija marioneta koja nema pravo glasa i ni o čemu ne odlučuje. Svet je velik i lep, mora su široka i plava. Toliko toga tek ima da se vidi i doživi, a ja sam, čini mi se, već video i doživeo sve što mi je dodeljeno. Šupalj sam kao prazna kanta. Nemam želja, nemam ideja, nemam ništa. A više nemam ni para...


xxx

Ipak, možda nije sve gotovo. Možda još ima neke šanse. Čini mi se da sam jutros, kada sam mu prineo cipele da ih obuje, ugledao, ako ne blagost, onda nešto kao razumevanje u njegovim očima. Pomazio me je po kosi, dunuo mi dim iz cigarete u lice i rekao: “Nije ni tebi lako, pače moje malo.” Ili je rekao “pašče”, ne sećam se baš najbolje... Promašio je. Koji bolid!

- Lepo sam ti rekao da uzmeš pare.


xxx

Boga mu! Ja sam se baš uroksao! Evo, gledam ovog pijanog Bosketa što je zaljubljen u kelnericu, što joj stalno ponavlja kako je “lijepa”, i baš mi je nekako ono... I ova dva matorca što pričaju o ratu i cirkaju i oni su mi nekako ono... I Lepa mi je ono... Steva i Cile, i oni su mi ono... Znamo se od malih noga, noge, nogu... Baš sam se uradio! Volim ceo svet i sve ljude! Nema veze koje si boje, koje nacionalnosti, vere ili veroispovesti i ono, odakle si doš’o... Svi su mi dragi... Bio crven, žut il beo, u srcu si mi ceo... To su kao neki stihovi i ono... I keva mi je draga. Zar je važno što me je napustila kada sam imao tri godine!? Naravno da nije... I ono...


xxx

Bilo je to u Foči. One noći nakon što smo Himzu Koljača polili benzinom i spalili živog. Cvileo je i psovao nam mater četničku kroz stisnute zube. Posle je cičao kao prase. I dan danas, kad su letnje žege, a ja izađem na prozor i pogledam u nebo, vidim njega kako gori i odjednom mi je strašno vruće, znojim se, teško dišem, muti mi se pred očima i osećam miris sprženog ljudskog mesa u nozdrvama.

Noć je pala i mi polegasmo. Smestili su nas u zgradu osnovne škole koja se nalazila na kraju grada, tik uz gustu šumu. Bosanci su slavili oslobođenje. Mi nismo. Za nas je to bio posao kao i svaki drugi. Iz daljine se čula njihova pijana pesma i galama. Pucali su u vazduh. Kroz prozor škole video se mesec, velik, okrugao i crven. Nikad nisam voleo Bosnu, te planinčine, te šume... Čovek se tamo oseća mali i nebitan, sićušan. Lako se izgubi u svemu tome. A oni, zamisli, sve to vide i osećaju obrnuto. Misle da su veći od svega i u svemu najbolji. To je loše po njih, ali oni toliko čvrsto veruju u tu iluziju da im je ne možeš nikako iz glave izbiti.

Nije mi se spavalo, a nisam znao ni šta da mislim. Toliko toga se dešavalo oko mene, toliko patnje, toliko bola, da su mi čula potpuno otupela. Došao sam ovde iz određenih razloga, iz koristoljublja ili rodoljublja svejedno, jer, na kraju krajeva, to mu je došlo na isto, a zatekao sam se u totalnom haosu koji se lagano uselio i u moju dušu. Ranije, u prethodnom životu, verovao sam da me ništa ne može dotaći.

Osetih miris paljevine i sumpora. “Opet je neko nekom zapalio kuću”, pomislih. U to vreme kuće su gorele na sve strane, a često su u njima goreli i ljudi. "Dobro je, sve je dobro!", rekoh glasno. "Šta je dobro?", upita me Dragan, mladić koji je ležao na krevetu do moga. "Vatra čisti sve. Ti ne spavaš?" "Ne, ne mogu da zaspim." "Ni ja!", javi se neko s drugog kraja sobe. Još nekolicina momaka poče da se meškolji, a neki se pridigoše i ostadoše tako da sede u krevetima. Niko nije spavao. To je bilo čudno, jer smo tog dana prepešačili petnaest kilometara, tukli se u bici, ubijali i mogli da budemo ubijeni, pa smo, shodno tome, bili mrtvi umorni i trebalo je da zaspimo kao zaklani čim su nam glave pale na jastuke. Pogledah kroz prozor. Vetar je savijao grane drveća. Cviljenje gusala! Prvo tiho, gotovo nečujno, a zatim sve glasnije i glasnije. Napokon, zvuk postade toliko glasan da je to bilo gotovo nepodnošljivo. Morali smo da stavimo šake na uši kako bi ga neutralisali. Iznenada, ta nesnosna buka prestade. Koraci... Tup-tup! Neko je hodao oko zgrade i stao baš ispred vrata. Čitav minut trajala je neprijatna tišina u toku koje smo samo uplašeno zagledavali jedan drugog, onoliko koliko je to bilo moguće u onom mraku. Neki podigoše oružje sa zemlje i uperiše ga prema vratima. Kucanje... Dum-dum-dum! Tri puta po tri udarca. Zatim glas. Dubok, ali ne i neprijatan, odlučan, ali ne i preteći. "Da li je među vama onaj kojeg zovu Džimi Glodač?" Hoćemo još jednu turu? Hoćeš? Lepa, daj još dva piva!


xxx

Ovaj par trojki mi je poslednja šansa. Naravno, promašaj! Prokleti aparat! Opet sam izgubio sve pare. Istina je da su geniji usamljeni. To znam po sebi. Niko mi nije dorastao, ni sa kim nemam pravi kontakt, ne mogu da me razumeju. Sve što je trebalo da saznam, saznao sam kada sam imao dvanaest godina. Do tada sam već pročitao i naučio onoliko stvari koliko velika većina ljudi neće naučiti za ceo život, a onda sam se jedne jesenje večeri vratio kući iz škole ranije nego obično i shvatio ono najvažnije. Ušao sam u stan, bacio torbu s knjigama na trosed, izuo se, zavalio u fotelju i uključio televizor. Tom je jurio Džerija. Izanenada, začuo sam neke neobične zvuke koji su dopirali iz pravca spavaće sobe. Ustao sam, prišao vratima i naglo ih otvorio. Tamo su bili komšija Mitar s četvrtog sprata, ljudi ga nisu zvali imenom već “ono udbaško govno”, i moja majka koja je ležala na stomaku, dupeta visoko uzdignutog, belog i toliko velikog da se činilo kako ispunjava čitavu sobu. Okrenula je glavu prema meni i viknula: "Gubi se napolje, kretenu jedan!" Zatvorio sam vrata, vratio se u fotelju i nastavio da gledam crtani film. Tom je još uvek jurio Džerija.

- I, šta ćemo sada?


xxx

Koliko sam samo puta poželeo da je mrtav!? Ponekad ga mrzim toliko da prosto osećam kako tu mržnju mogu opipati, ščepati šakama i stezati prstima dok je ne ugušim, a ponekad mi se učini da je on samo jedan šraf u ogromnom aparatu mržnje i da bi se, kad bi ga odstranio, ceo aparat razbio na sićušne komade, nemoćne da bilo kome naude.

Zatvorim oči i vidim sebe u mraku sobe. Ustajem iz kreveta. U pidžami sam. On spava u fotelji ispred uključenog televizora. Na ekranu je sneg. Prilazim mu s leđa, lagano, hodam na prstima. Majka je u spavaćoj sobi, čujem kako se prevrće u krevetu. Uzimam u ruku lampu, koju im je za dvadesetogodišnjicu braka poklonio stric, i dižem je iznad glave. Udaram, i udaram, i udaram, i udaram... Krvavim rukama okrećem fotelju prema sebi i umesto njegovog, ugledam svoje lice. Nije istina ono što se priča, da deca mrze svoje roditelje. Istina je da roditelji mrze svoju decu.

- I, šta ćemo sada?

- Nemam pojma.

xxx

Pa šta, ako mi je poslala pismo u kojem je napisala: "Dragi Marko, čujem da oćeš da dođeš kod mene u Švabiju. Moram da ti kaem kako ti to nije pametno. Ja sam se udala i imam dvoje dece, dečaka i devojčicu. Moj muž je Turčin, ime mu je Sirkan i dobar je čovek, ne bije me puno, ali mi je reko da će tebe da oleši od batina ako se pojaviš ovde. Ne znam koliko si porasto za ove godine, ali ako je sudeći po tvom ocu, nisi mnogo. Sirkan ima 2 metra tako da ti je bolje da ne dolaziš. Moraš da znaš da ja tebe još uvek volim, ali... I tako dalje, i tako dalje... " Volim i ja tebe i tvog muža Turčina, Sirkana...


xxx

- Da li je među vama onaj kojeg zovu Džimi Glodač?

- Ovde sam - reče Džimi.

- Izađi napolje - naredi nepoznati.

- Neću - odgovori Džimi.

- Izađi napolje, pođi sa mnom i dobićeš sve ono što si oduvek želeo.

Džimi je sedeo neko vreme na krevetu. Mora da je razmišljao, premeravao, vagao razloge za i protiv. Znam Džimija od malih nogu i često sam ga viđao u kafani kako, bez oklevanja, ustaje i razbija flašu o glavu tipovima mnogo većim i jačim od sebe. Ne sećam se da se ikad dvoumio ni oko čega.

- Možda je bolje da ne ideš - rekoh mu.

Dok je govorio imao je tup i prazan pogled u očima, a na usnama mu je titrao neodređen osmeh. Glas mu je podrhtavao i bio pun tuge.

- Zar je to uopšte važno? Koga je na ovom svetu briga za tebe, za mene, za sve nas?... Njega jedino. Samo on dolazi ovde dole, do nas, vodi brigu o nama kao ovan predvodnik o svome stadu, uči nas i upućuje na pravi put. On je naša svetlost i naša tama, naš izlaz iz ovog tunela bez kraja, naš vodič kroz polarne predele u kojima caruju bele noći i ledene sante bez boja i mirisa. I šta smo mi? Samo šaka mesa i kofa krvi. U to smo se toliko puta uverili tokom ovog glupog rata. A on je večan, kao što je i Gospod bio, dok ga nisu ubili oni što su živeli pre nas. On je još uvek tu. Evo ga, stoji pred vratima, pozvao me je i čeka moj odgovor. Reći ću ti još samo ovo, Kokse: Nema tog čoveka koji, kad bi se našao u ovakvoj situaciji, ne bi ustao i mirne duše izašao napolje!

To nije bio Džimi Glodač kojeg sam poznavao. Ovo je bio neki drugi Džimi, istog stasa i istog lika, ali potpuno drugačiji. Slomio se, pukao i razbio na mnoštvo delića da se nikad više ponovo ne sastavi. Pre nego što je otvorio vrata okrenuo se prema nama, koji smo zbunjeni i uplašeni sedeli na krevetima.

- Svako radi ono što mora, a biće kako je suđeno - reče i izađe.


xxx

- I, šta ćemo sada?

- Nemam pojma.

- U teškoj smo buli. Imaš nekog da ga oderemo za kintu?

- Otkud mi? Niko nema love.

- A ti?

- Haotično, braćo, haotično...

- Nemamo love ni za gram, jebo te!

- Uh, kako je lijepa!

- Neviđeno, Boske, neviđeno...


xxx

- Lepa, donesi pivo i... Šta ćeš ti?

- Može vinjak.

- Donesi pivo i vinjak! Vide li ti ono?

- Šta to?

- Nisi gledao te-ve ili čitao novine od jutros? Sećaš se ona tri klinca što su juče ovde igrali poker i pili pivo? Ona dvojica za aparatom i onaj stondirani za šankom.

- Sećam ih se. Debilčići.

- E, pa ti debilčići su sinoć upali u banku i ubili noćnog čuvara! Neki tvoj bivši kolega. Evo, vidi u novinama!

- Ne znam čoveka... Nemoj da pričaš! Ona tri punoglavca!? Kuda ide ovaj svet!? Ovo su njihovi inicijali? Odakle im utoka?

- Može da se nađe gde god hoćeš... Znaš šta je najbolji štos!? To je kreditna banka, tu se potpisuju papiri, a sva lova je u centralnoj! U ovoj nije bilo ni dinara! Upropastiše se i ubiše čoveka za džab-džabe!

- Koji idioti! To su te mlade generacije. Glupi ko ćuskije! Hvala, Lepa!

- Murija ih je uhvatila odmah tu, pored banke. Bili su toliko uduvani i pijani da nisu ni pokušali da pobegnu. Bolidi!

- Šta se može?! Pusti kretene, nego reci mi... Šta je dalje bilo s Džimijem?

- Voliš dobru priču?

- Svako voli dobru priču.

- Onda slušaj! Džimi je izašao na vrata ispred kojih ga je čekao...


xxx

- Uh, kako je lijepa!


Iz zbirke priča "Džimi Glodač i Napoleon Koks", verzija 2022. god.

61 views0 comments

Recent Posts

See All

NAJEZDA