TEŠKO JE BITI ČOVEK MEĐU ZVERIMA

Updated: Aug 18, 2020

O romanu "Doći će pun snage" V. Pavlovića

Roman Doći će pun snage, beogradskog pisca Vladimira Pavlovića, pripada žanru fantastike sa elementima horora i vice versa, ali samo na prvi pogled. U pitanju je postmoderno delo par excellence sa svim karakteristikama pravca – nelinearnim pripovedanjem, fagmentarnom fabulom, pseudodokumentarnim postupkom naracije, te filozofskoesejističkim pasažima koji u potpunosti anesteziraju trilerske epizode tipične za žanr fantastike / horora… Međutim, i ona „jedna žlica“ strave i užasa, s ukusom dodata Pavlovićevom romanu, ne predstavlja cilj po sebi, što znači da nema funkciju da pošto-poto zaplaši čitaoca. Upravo suprotno, horor sa elementima fantastike prisutan je, a to će svakako zapaziti pažljivi čitaoci neskloni površnosti, kako bi pojačao realizam usuda koji odvajkada isisava život iz ovdašnjih, međusobno zavađenih plemena. Jer upravo je usud međusobnog ubijanja bratskih naroda, osnovna tema Pavlovićevog romana. To drugim rečima znači da bi Doći će pun snage, kada bi ga lišili svih grotesknih lajtmotiva kojima obiluje, počevši od horde psoglavih (opakih stvorenja iz slovenske mitologije), preko drekavaca, baba-roga, aždaha i slovenskih božanstava, pa sve do onostranog danteovskog pakla u kojem se grešne ovozemaljske duše krčkaju u kotlu večnih muka i patnji, predstavljao klasični (anti)ratni roman. Lepa sela, lepo gore iz pera Klajva Barkera ili Edgara Alana Poa. No, to je samo jedan sloj romana koji se nalazi unutar drugog sloja, i tako dalje iz jednog kruga inferna u naredni krug iz kojeg, po svemu sudeći, nema izlaza.

„Pakao, to su drugi“, veli Sartr i preokreće poznatu krilaticu „čovek je čoveku vuk“ u „čovek je čoveku pakao“. U Pavlovićevom romanu stvari upravo tako stoje, budući da se pakao javlja u različitim varijantama. Čas se pred očima čitalaca pojavljuje kao tamni vilajet iz srpskih narodnih bajki, čas kao stripovski inferno koji se, kao takav, nikada neće pojaviti u nekoj epizodi Dilana Doga budući da scenario nikada neće pisati braća Grim, čas kao linčovska šumska koliba u koju, umesto agenta Kupera, ulazi borac Milan, jedan od glavnih junaka romana... Čini se, zapravo, da svi Pavlovićevi akteri - junaci i antijunaci, bez obzira na istorijsko vreme u kojem su zatočeni, obitavaju u vlastitim krugovima pakla. Mujo i Harun se nalaze u svom krugu, Milan i Doktor u svom, kao što se i Adolf i Fata, odnosno pop Gojko i protojerej Lavrentije nalaze u sopstvenim krugovima inferna. „Pakao je samo podrum ljudskog sveta“, veli jedan lik iz romana i dodaje „razlika je jedino u tome što oni gore zamišljaju da su živi, a ovi dole znaju da su mrtvi“. Ali pakao je i sam Balkan, to nesrećno raskršće prašnjavih kolskih drumova i kaldrmisanih carskih puteva „gde se ratovi ne vode po pravilima Ženevske konvencije, već po pravilima krvne osvete“. I gde ljudi olako prihvataju ulogu topovskog mesa, žrtvujući se za tuđe interese koje nikako ne uspevaju da razumeju, ali zarad kojih su spremni i glavu svoju da izgube. U takvom paklu čak i prosvetitelji rade u svoju korist, a ne u korist neprosvećenih masa, budućih žrtava vlastite gluposti, koje vazda pokušavaju da nešto uče, ali im nikako ne uspeva da nauče kako da iskoriste slobodu koja im je pružena.

Glavni protagonisti romana, bošnjački i srpski „dobrovoljci“, gurnuti su u bratoubilački rat devedesetih godina prošlog veka, ne znajući pritom da su žrtvovani u krvavoj partiji karata koju nečastive sile, na ovim našim prostorima, odvajkada igraju. Bošnjaci i Srbi, Crnogorci i Turci, partizani i četnici, Zarožani i Bikovačani…, sve su to varijeteti zajedničkog dijahronijskog i sinhronijskog usuda. Njihova međusobna ubijanja do istrebljenja, zarad apstraknih ciljeva kojih nisu svesni, za posledicu imaju krajnje odsustvo smisla. „Nema veće nesreće nego kada smisao čovekovog života postane temelj njegove patnje u večnosti“, kaže demon u partizanskoj uniformi, obraćajući se jednom od glavnih junaka romana. No, šta ćemo ako je smisao čovekovog života sadržan u nerazumevanju značaja vlastite slobode? Možemo li olako prihvatiti saznanje o postojanju takvog jednog besmisla? I da li odsustvo smisla predstavlja pakao koji svaki čovek nosi u sebi? Kako god, izgleda da iz paklenog besmisla, pojedinci plemena, narodi mogu uteći tek kad ih ugrozi neprijatelj moćniji od njih samih. Da li su upravo psoglavi, demonski lešinari koji obitavaju u tamnom vilajetu iz mitskih, slovenskih priča, ta nepoznata i moćna sila koja u Pavlovićevom romanu ujedinjuje i uzajamno približava žrtvovane ljude, pokazujući im put iz njihovog vlastitog pakla. Taj put koji prolazi kroz metaforički zverinjak, zapravo je put istinskog iskupljenja i očovečenja. No, njime će teškom mukom proći i spas duše svoje pronaći jedino izabrani čovek. Jer, „teško je biti čovek među zverima“, piše na jednom mestu u romanu. Znatno teže nego biti čovek među ljudima.

Boris Jašović

89 views0 comments