SPOMINJANJE PSEĆOGLAVIH STANOVNIKA PLANETE ZEMLJE

Updated: Nov 25, 2021



U nekim od starih srednjovekovnih izvora nailazimo na podatke o psećoglavim ljudima. Tako već u Kijevskom psaltiru – pergament, 229 listova. 1397. godine (slika gore: ilustracija iz Kijevskog psaltira) čitamo podvučen tekst: „OKRUŽIŠE ME PSI MNOGI". Kao što vidimo (slika dole), iza ovih reči sledi crtež umetnika, slika Spasitelja u društvu psećoglavih, koji mirno razgovaraju sa Bogočovekom, a koji, očigledno, ima na njih uticaj, jer je njemu i upućena molitva. Na sledećoj stranici čitamo reči molitve za spasenje psećoglavih… Očigledno još uvek, čak ni u 14. veku psećoglavi ni kod koga nisu izazivali iznenađenje, to je bilo u redu. „A TI, GOSPODE, NE LIŠI ME OD TVOJE POMOĆI; NA ZAŠTITU MOJU POŽURI. IZBAVI OD MAČA DUŠU MOJU, IZ RUKU PASA JEDINU MOJU!“... Ranije su se recitovala neka mesta u rečima OU umesto U, kako govorimo danas… Ali danas mi ne govorimo o tome… Mi govorimo o tome da PSI mogu imati ruke, kako nam kaže drevno pismo… Ako je reč o psima, to su šape, a kod pasa su ovde ruke (kao što se vidi na slici gore). Zato David i moli Gospoda da spase od RUKU PASA njegovu dušu… Neko će reći - alegorija, psalam Davidov je sav izrešetan alegorijskim poređenjima.. Da postoje takvi momenti, ali.. POSTOJI MNOGO OPISA, KOJI SU STIGLI IZ DAVNINA O PSEĆOGLAVIM LjUDIMA, KOJI SU ŽIVELI NA RAZLIČITIM KONTINENTIMA.



ANTIČKI IZVORI

Herodot, starogrčki istoričar, autor prvog potpunog istorijskog traktata — „Istorije", koji je više puta putovao po Africi, opisujući Tunis, u oblasti zaliva Gabes i u reonu jezera Šot-Džerid, rekao je: „Tamo žive ogromne zmije, lavovi, slonovi, medvedi, otrovne zmije, a rogati magarci, psećoglavi ljudi".

Ktesij Knidski, starogrčki istoričar, koji je živeo u Maloj Aziji i Persiji, opisao je kinokefale kao jedan od naroda koji žive na poluostrvu Indostana, čiju je brojnost definisao na 120.000.

Plinije (Gaj Plinije Sekund) u „Prirodnoj istoriji" pominje indijske kinokefale ovim rečima: „U brojnim planinama tamo, živi narod koji ima pseće glave, oni se oblače u kože divljih zveri. Umesto govora oni laju; naoružani su kandžama i žive loveći zveri i ptice". Ako je verovati Pliniju, Megasfen, sprovodeći svoju diplomatsku misiju u dvorištu ujedinitelja Indije Čandragupte napisao je monumentalnih 23- knjiga, rad pod nazivom „Indika", u kojoj govori o kinokefalima skoro istim rečima kao i Plinije. Što je dalo osnovu kasnijim istoričarima da posumnjaju u verodostojnost njegovih informacija, nazvanih fantastičnim izmišljotinama.

Gaj Julije Solin, rimski pisac, rođen 400 godina posle Megasfena, u svom radu „Collectanea rerum memorabilium" ponavlja njegove informacije.

Domoroci Andamanskih ostrva još u vreme antičkog sveta stekli su reputaciju za prijateljstvo, pa čak i bračne odnose sa ljudima psima. A Ktesij, lični lekar persijskog kralja Artakserksa II, 355. g. pre nove ere sa poštovanjem je izvestio monarha: „U visokogorju Indije žive ljudi, čije glave se malo razlikuju od psećih. Obučeni su u kože divljih životinja, piju i jedu stojeći na sve četiri. Crnokoži i žilavi, jezik oni ne razumeju, između sebe komuniciraju gestovima. Prema strancima, kada dobijaju poklone su dobronamerni. Imaju posebnu odliku — kratke repove. Jedu samo sveže meso i čistu vodu, nije ih manje od 120-130 hiljada".


HRIŠĆANSKI IZVORI

O psećoglavim ljudima pišu i autoritetni hrišćanski autori. Aurelian Augustin u radu „O gradu božijem" pita: „A šta da kažem o kinokefalima, ćoglavima, koje i Laj smatra više za životinje nego za ljude?". I priznaje, tačno tako, kako je Bog u stanju da porodi pojedine nakaze među živim ljudima, on je u stanju da porodi i čitave monstruozne narode. Jovana Plano Karpinija — franjevačkog monaha, jednog od saradnika Franje Asiškog, poslao je u diplomatsku misiju 1245. godine papa Innoćentije IV na Istok kod tatarskog hana. Ostavio je u „Istoriji mongola" opis putovanja sa vrednim podacima o zemljama i narodima koje je video. Psećoglavi narodi se kod njega pominju u kontekstu priče o južnom osvajanju Mongola i njihovog folklora, u kome su psećeglavci označeni rečju „nohojterim", gde: „nohoj" znači pas, a „terim" — glava.



Slične opise ostavio je asistent i saradnik Karpinija, Benedikt PoljakIsidor Seviljski, nadbiskup Sevilje u vizigotskoj Španiji, poslednji latinski otac crkve i osnivač srednjovekovnog enciklopedizma, kanonizovan od Rimokatoličke crkve kao svetac, bio je autor prve hrišćanske enciklopedije „Etimologija". U njoj, on pominje kinokefale, koji žive u Indiji, u odeljku pod nazivom „De portensis“ i opisuje različite monstruozne narode koji nastanjuju svet.

Honorije Augustodonski, teolog i autor „lmago Mundi“ (Slika sveta) u 12. veku, opisujući Indiju, pominje kinokefale. Informacije o psećoglavcima ostavili su mnogi putnici na istok. Među njima Žurden Severak i Odoriko Pordenone: „Žive ovde idolopoklonici, i oni su kao divlje zveri"…

Putopisac Marko Polo je ostavio posle sebe knjigu, dragocen izvor iz geografije, etnografije i istorije tog vremena, u kome ne zaboravlja da kaže: „a ima i mnogo ostrva, na kojima žive ljudi sa psećim glavama". Žene naroda kinokefala, prema „Kosmografiji", imaju najobičniji ljudski oblik, dok je kod muškaraca — pseća glava.

Heroj „Kosmografije" (traktat, čiji je prevod na latinski povezan sa imenom svetog Jeronima, zapravo „Kosmografija" je sastavljena u 8. ili 9. veku i njen mogući autor je bio arhiepiskop Vergilije Zaljcburgski, protivnik svetog Bonifacija, apostola Nemačke) — filozof Etik — ide oko Španije, posećuje Irsku, Britaniju i Fulu, zatim Orkadska ostrva, nakon čega posećuje ostrva kinokefala, koji su opisani na sledeći način: „Ovi narodi idu golih grudi. Oni vode nečesti život, hrane se nečistoćama i nedozvoljenim četvoronošcima, miševima, krticama i svim ostalim. Dostojnih kuća nemaju, one su od pletenog pruća i slične šatorima. Oni žive u šumama i nepristupačnim područjima, močvarama i tršćacima. Oni imaju nečuveno obilje goveda, puno ptica i stada ovaca. Ne poznavajući Boga, oni obožavaju demone i predskazanja. Nemaju kralja. U njihovoj zemlji nema naselja - osim onih koja su nekada uništena. Na obali svojih [ostrva] nalaze zlato. Voće i biljke tamo ne rastu; oni imaju veliko bogatstvo mleka, ali malo meda." Važno je napomenuti da su žene kinokefala ljudi, prema „Kosmografiji", imaju najčešće ljudski oblik, dok muškarci imaju glavu psa, a ostalo baš kao kod ljudi. U „Kosmografiji" se takođe ističe, da trgovci koji dolaze na ostrvo kinokefala, zovu ovaj narod Kanaanci.

Kinokefale opisuje papski legat Plano Karpini, koji je sredinom 13. veka u ime pape imao diplomatsku misiju kod mongolskog hana i rečima mongola opisao njihov izgled i način govora: „Krenuvši odatle dalje, oni (tj. mongoli ) došli su na neku zemlju preko Okeana, gde su našli neka čudovišta, koja su, kako su nam govorili, imali sasvim ljudski oblik... glava kod njih je bila ljudska, a lice kao kod psa; dve reči govorili su na ljudski način, a na trećoj su lajali kao psi, i na taj način u intervalu razgovora oni su nastavljali da laju, ali bi se ipak vratili na svoje misli i na taj način bilo je moguće da se shvati, šta su oni govorili".

Ivan Kožukov, Tomska provincija iz 19. veka (bivši grad Grustina), lekar i pravoslavni sveštenik Nikolaj Kožuhova 1838. g., „lutajući u šumi pod Tomskom", bio je šokiran kada je u lovačkom domu ujutro video „zakržljale seljake sa gustom dlakom na čelu sa zaobljenim očima, sa vratom gotovo spojenim sa ramenima, veoma slične malim medvedima“. Gosti, koji su doneli na poklon kože ispunjene gustim medom, „imali su kratak, pokriven proređenom crvenom dlakom, rep". Neverovatno, ali gosti sa kojima je Kožuhov delio so i šibice, izražavali su se na ruskom. „Govor je, istina, obilovao staroslavjanizmima, ali bilo ga je moguće razumeti“. Dakle, doktor je saznao da ljudi, koji se zovu Mološi, žive u šumi vekovima, primorani su na kontakte da bi nabavili odeću, pribor, so. Kada je Kožuhov pitao da li je moguće da poseti njihovo selo, „ljudi-zveri" su odgovorili da stalnog naselja, kao takvog, kod njih nema, oni lutaju, bave se ribolovom i lovom, pronalaže utočište u blatnim skrovištima, koja su izgradili njihovi preci. Tu su se rastali.

Rođak Kožuhova, pukovnik Mitrohin, kada je čuo za ovu avanturu, nije bio iznenađen. On je potvrdio da Mološe znaju svi Tomiči, a naročito sakupljači krzna, koje Mološi razmenjuju za robu. „Divljaci, kroz trgovinu, imaju sve što je potrebno za udoban život", rekao je Mitrohin, izražavajući žaljenje što nemaju boga, nemaju vere, čak ni paganske.


PRIČA O SVETOM KRISTOFERU


Tokom vladavine cara Decije Trajana čovek po imenu Reprev (lat. Reprobus „izgnanik, osuđen, loš") zarobljen je, tokom borbe sa plemenima, u istočnom Egiptu. Ušao je u Numerus Marmaritarum, jedinicu Marmarita (rimska kohorta Cohors III Valeria Marmaritarum; pretpostavlja se da je to bilo Berbersko pleme Kirenaki). Bio je čovek ogromnog rasta i strašnog ponašanja, bio je kinokefal (sa psećom glavom), kao i svi članovi njegovog plemena.



Još pre krštenja Reprev je priznao veru u Hrista i osudio one koji su progonili hrišćane. Zbog toga ga je jednog dana pretukao neki Vakh i prihvatio je batine sa poniznošću. Ubrzo nakon toga, poslato je 200 vojnika da dovede tog čoveka caru Deciju. Reprev je poslušao bez otpora. Na putu su se događala čuda: štap u njegovoj ruci je procvetao, molitvom je umnožavao hleb, koji je nedostajo putnicima. Ratnici su pratili Repreva, bili su zapanjeni čudesima, poverovaše u Hrista i zajedno sa Reprevom su bili kršteni.

Posle krštenja Reprev je dobio ime Kristofer i počeo da propoveda hrišćansku veru, koristeći darovanu mu anđelom mogućnost da govori na do tada nepoznatom mu jeziku - likjan. Kada je Kristofer bio doveden pred cara, on je bio užasnut njegovim izgledom. On je odlučio da ga natera da se odrekne boga ne nasiljem, već lukavstvom. Decij je pozvao dve žene-bludnice — Kalinikiju i Akilinu i naredio im da ubede sveca da se odrekne Hrista i prinese žrtve rimskim bogovima. Ali žene su se vratile caru, izjašnjavajući se hrišćankama, zbog čega su bile podvrgnute okrutnom mučenju i preminule mučenički.

Decij je osudio i poslate za svetim Kristoferom vojnike, koji su verovali u Hrista. Car je naredio da mučenik bude bačen u vruć bakarni sanduk. Međutim, sveti Kristofer nije patio i ostao je nepovređen. Posle mnogo surovih mučenja na kraju su mu odsekli glavu mačem. Njegovo telo vratio je u Aleksandriju Petar Atalijski. U čišćenju istorije 17. veka, očišćen je i Kristofer-Reprev. Ikonografska slika Sv. Kristofera Psećoglavog dugo je držana u pravoslavnoj crkvi, a samo na Moskovskom saboru od 1667. zabranjena je (posle Nikonovih reformi). Nakon zabrane 1722. g. od strane Sinoda – Sinedriona i „novih fariseja", slika Kristofera sa psećom glavom, kao i mnoštvo ikona i zidnih slika je ispravljeno. Prilikom restauracije fresaka katedrala Preobraženja u Jaroslavlju, pojavile su se konture ljudskog lica preko prvobitne pseće glave.



Staroobredska crkva još uvek poštuje sveca koji je prikazan sa psećom glavom. Pored freske u manastiru Uspenja grada Svijažska, postoji freska u Makarjevskom manastiru, kao i u Jaroslavlju u Spaskom manastiru. Ikone Kristofera očuvane su u Čerepovcu (umetnički muzej), u Rostovu, kao i u Permu. Ikona Svetog Kristofera sa psećom glavom može da se vidi u Moskovskoj staroobredskoj crkvi Pokrova, Moskovskom Kremlju (Arhangelski sabor), u Jaroslavskom Sretenskom hramu, u galeriji Tretjakov. Sačuvane su i skulpture, od kojih se jedna čuva u katedrali Notr Dam.

Bilo je takođe i svetih hrišćanskih podvižnika iz roda psećoglavih, u sećanju su ostala samo dvojica (pored Repreva, odnosno Svetog Koistofera) Araks i Augani iz Egipta… Iako oni više liče na svinje…



Pas se smatra najboljim i najvernijim prijateljem čoveka, i bez sumnje daje život za svog "velikog brata" gospodara. Retke životinje imaju takav kvalitet u odnosu na čoveka. Takav kvalitet sasvim potpada pod Jevanđelja: „...nema podviga većeg nego dati život za prijatelje svoje. nema veće ljubavi, nego ako neko položi dušu svoju za prijatelje svoje." - Jevanđelje po Jovanu 15. 13.

Tako da nisu uzalud neprijatelji čovečanstva, preuzevši upravljanje našom crkvom u 17. veku, zabranili sliku Kristofera-Repreva i drugih. Moguće je da su psećoglavci živeli u to vreme, i da na njih posebnu pažnju niko nije obraćao, kao mi na crnce u Rusiji, na primer. Ako bi crnci iščezli iznenada, kroz 200 godina, proučavajući naše evidencije, ljudi bi rekli: „O crncima skoro ništa ne znamo, možda su to samo bajke, legende o ljudima sa crnom kožom, alegorije, maštovit izraz..."

Isto se govori sada i o prošlosti - sve što se ne poklapa sa našim sadašnjim idejama i navikama, izaziva kod nas podsmeh ili nepoverenje.


Dušan Mitrović

92 views0 comments