NAJEZDA

Svake bogovetne godine, ponekad i dva-tri puta godišnje, naše selo pustošila je najezda skakavaca. Veliki, ogromnih buljavih očiju i oštrih kao nož zubića, sa dugim zadnjim i kraćim prednjim nogama, maslinastozeleni skakavci doletali su u rojevima, uništavajući boga oca, grizli, glodali, drobili, kršili i lomili sve pred sobom. Stariji, već izanđali ljudi, pričali su kako je toga oduvek bilo, kako je naše selo prokleto, zato što je podignuto na tromeđi, tri se puta u centru sela ukrštaju, kako smo jednom davno uvredili nekog zaboravljenog velikaša tako što smo prerezali dasku u poljskom klozetu i ovaj je, prilikom obavljanja velike nužde, upao u kloaku, najeo se sopstvenih i tuđih govana, pa nas je onako govnjiv prokleo, kako smo opljačkali one iz susednog sela, te nas bog kažnjava, kako je neki cirkuzant, stranac, na seoskom vašaru, pred gomilom zanemele publike, gurnuo svojoj ženi velikog skakavca u čmar, a ona ga izbacila pedeset metara u vazduh... Zašto su se ostali skakavci zbog toga naljutili, nejasno je!? Mi, seljaci mlađe generacije, znali smo kolike su to ordinarne budalaštine jer je bilo jasno kao dan da je ova pošast nastala u tajnim labaratorijama jedne od svetskih velesila, samo se nismo mogli složiti koje. Bilo je očigledno kako je u pitanju nekakav pakleni eksperiment u kojem ti zlikovci naše selo, i sve nas seljane, koriste kao zamorčiće, ne dajući ni pet para za božje i zemaljske zakone. No, nismo mogli dokučiti kakve koristi imaju od toga, ali neke sigurno imaju, inače ne bi ni pravili te odvratne, neuništive insekte. Da, neuništive, jer njih nikako i ničim nisi mogao ubiti. Truj ih ti i pali koliko god hoćeš, nauditi im nećeš! Oni opet i opet dolaze, roje se gore u oblacima, sleću na njive, kuće, štale i senike, potamane sve, onda odu nekud, neznano gde, i vrate se sledeće godine, opet nezasito gladni, čili i orni uništiti sve čega se dotaknu.

xxx

Jedne godine napadoše decu koja su se na obližnjoj livadi igrala „ćize blize“. To je ona igra u kojoj igrači bacaju pare što bliže zidu, pa ko pobedi uzima sav novac. Deca, naravno, nisu imala novca te su za igru koristila dugmad, a pošto su se igrala na livadi dugmad nisu bacala ka zidu (na livadi nema zidova), nego ka oborenom stablu stogodišnjeg hrastovog drveta, koje smo posekli jer nam je zaklanjalo vidik. Bilo je toliko veliko da od njega nismo mogli videti ko i kad dolazi iz šume, a u našoj smo burnoj i ratničkoj istoriji imali mnogo loših iskustava s time, banu iz šume, pobiju i opljačkaju koga stignu, i mirno se vrate u šumu. Kao da ih nije ni bilo... Taman je glavati Zboun Bakaka, sin mog komšije, glavatog Ubn Bakake, bacio dugme najbliže do trupla drveta, kad se na svu četvoricu zlosrećnih dečaka i dve devojčice, takođe učesnice igre, spusti tušta i tma skakavaca velikih kao pesnica. Deca su u početku bila zbunjena, mislila su kako će, ako budu mirni, skakavci sami otići, ali, ne lezi vraže, u nezgodnom momentu jedan od dečaka pusti vetar, nikad ne saznadosmo ko, i skakavci se okuražiše te krenuše trljati krilima jedni druge i šutirati se dugačkim nogama. Malo je ko u to vreme znao, a deca naročito ne, kako je sve to deo rituala parenja koje je trebalo uslediti odmah potom. Dečaci i devojčice počeše vrištati i potrčaše svako na svoju stranu, te se u tom haosu sudaraše i udaraše glavom o glavu, što je, ispostaviće se, bilo pogubno po njih. Jedino je glavati Zboun preživeo, jasno je zbog čega.

Odmah nakon tog događaja grupa odvažnih ljudi, na čelu s mojim komšijom glavatim Ubnom Bakakom, odluči se na očajnički korak. Skovali su plan po kojem bi jedan od njih otišao u veće i razvijenije selo, koje je bilo udaljeno tri brda od našeg, (ukoliko bi uspeo da se probije kroz šumu skakavaca) i tamo kontaktirao zaduženog za protivgradne rakete, pozajmio od istog nekoliko, vratio se ovamo, a onda bi neko, najverovatnije glavati Ubn, aktivirao rakete i poslao ih pravo na skakavce. Ideja je bila zanimljiva, ali je imala nekoliko nedostataka. Prvo, niko nije hteo da ide po rakete i pentra se po brdima, drugo, niko nije znao kako se upravlja njima i treće, nismo ni znali da li oni u tom selu uopšte imaju rakete ili su se to trojica njihovih samo hvalila pred našom učiteljicom, na lokalnom vašaru, u podloj nameri da je napiju i iskoriste. Što im je kasnije pošlo za rukom, naravno. Tako propade ovaj slavni poduhvat pre nego što je rad na njemu i otpočeo.

xxx

„Kada su čovjek i vuk jarani, neko će kad-tad bit pojeden“, govorio je moj deda Kambilu O'rade. Zbog čega je samo tada koristio glas „j“ u reči „čovek“, čudnu reč „jaran“ umesto „drug“ ili „prijatelj“, i zašto bi pojeo vokal „i“ u pomoćnom glagolu „biti“, nikad nikome nije objasnio. Valjda je mislio kako tako zvuči pametnije ili je tu rečenicu pročitao u nekim stranim novinama, zaostalim iz prošlih vremena, pošto on knjige nikad nije čitao. Prvenstveno zbog toga što nije umeo čitati, jedva je natucao slova, trebalo bi mu cirka još dva života da pročita knjigu od dvesta strana. Nema potrebe naglašavati da je deda O'rade oduvek bio pobornik stavova uže i šire zajednice, zbog čega je svakodnevno čitao novine. Mi u selu imamo dve vrste novina, jedne u kojima ima mnogo teksta, i te uglavnom niko ne kupuje, i druge, u kojima ima mnogo fotografija i slika a koje su objavljivale bombastične naslove poput ovih: „RAZBOJNICI DOLAZE!“ ili: „RAZBOJNICI ODLAZE!“ (u zavisnosti od toga u kom su se pravcu razbojnici kretali). Deda je, u ovim drugim, gledao slike i čitao velike naslove, ispisane masnim slovima, za šta mu je pak trebalo celo pre podne, od sedam ujutro do ručka. U svakom slučaju, on je tu „vučiju mudrost“ izgovarao svakog dana po dva-tri puta, a kad je konačno skroz izlapeo i po deset-petnaest. Kad su to vukovi i ljudi bili „jarani“ i kad smo to poslednji put mi, ljudi iz sela, videli vuka ili neku sličnu zverku, gotovo niko se i ne seća, ali se mom dedi činilo kako ova misao, ko zna čija, ima neke veze s životom, tako da joj je u potpunosti posvetio drugi deo svog.

Skakavci su za njega bili iznenađenje, verovatno zato što je stalno iščekivao napad vukova. On je, u poslednjim godinama života, sedeo na klupi ispred kuće, naslonivši ruke na kvrgavi drveni štap,obučen uvek isto, u crni jelek od svinjske kože, belu lanenu košulju i sive pantalone, sa modernim opancima na nogama, bez onog zavrnutog vrha, i neizostavnim, belim, vunenim čarapama, koje su mu grejale uvek hladne članke. Zinuvši, kao da mu nestaje vazduha, zgranuto bi gledao jato skakavaca kako se obrušava na njegovu krušku. Za tren oka sve bi obrstili i odleteli dalje. „Lebac mu poljubim!“, opsovao bi sebi u bradu, a onda se okrenuo da proveri nije li ga neko čuo. Zatim bi baba Karmena povikala iz kuće: „O'rade! O'rade! Ulazi u kuću, ohladiće ti se pasulj!“ Deda O'rade bi pomislio kako nije sve tako crno jer eto, skakavci ostaviše dovoljno barem za jedan obrok dnevno, i lagano ustajao sa klupe, oblizujući se i mljackajući unapred. Voleo je čorbast pasulj, nema zbora.

xxx

Kad već pominjem babe, moja baba po majci, Z'bula Kmbiti, u mladosti je bila stamena, lepa i prsata, ali je bila velika kurveštija. Iako se cela familija pravila slepa i gluva na to, kako red i nalaže, svi u selu su znali da ona malo-malo pa zanese s nekim muškim u njivu, štalu ili senik. Ono jeste, moj deda Abubu Kmbiti je herojski poginuo u nekom ratu (ne sećam se tačno kom, jer mi smo često ratovali s raznima, i s onima odozgo, i sa onima odozdo, i sa onima s leve, i sa onima s desne strane), ali to nije bilo opravdanje. Napokon, kad ti muž pogine, ti se udaj ponovo, a nemoj, kao muški, da aluješ naokolo i ašikuješ sa svakim ko ima makar pola klipa kukuruza među nogama. Moja majka bila je očajna. Ja sam bio dete i ne sećam se svega, ali znam da je često plakala i proklinjala: „Baba od trideset i kusur, a jašu je kao mladu ždrebicu! Da bog da je crna zemlja progutala!“ Na žalost svih, a naročito muške populacije našeg sela, upravo se tako nešto i dogodilo. Z'bula je, hitajući na randevu s nepoznatim nam delijom, u noći bez zvezda i meseca, upala u duboku i bezizlaznu jarugu. Odozdo se čitavu noć pokušavala izvući, kukala i dozivala u pomoć, ali je niko nije mogao čuti, da bi, negde pred zoru, kako se pretpostavlja, stala na kamen (može biti ludi), okliznula se, pala na leđa i ostala na mestu mrtva.

Skakavci su imali veze s njenom smrću tek toliko što su komšijske babe počele pričati deci kako su Z'bulu pojeli skakavci. Bilo ih je sramota da objašnjavaju, a beše neprikladno govoriti mladunčadi gde je stvarno išla i zašto. Bolje je bilo plašiti ih skakavcima. Nakon par godina te je priče skupio u knjigu poznati pisac iz našeg sela, Govan Mugibe, dobitnik mnogih književnih nagrada u inostranstvu, (mi nismo mnogo marili za njega i njegovo delo, pošto je imao zelene oči i prezivao se kako se prezivao) i objavio je (opet u inostranstvu, to jest, u onom razvijenijem selu preko tri brda) pod naslovom: "Baba Z'buda – borkinja protiv skakavačke pošasti“. Bez obzira što niko iz našeg sela nije pročitao ni pet strana te knjige (a imala je šestopedeset strana i bila tvrdo ukoričena), moj otac ga je, na nagovor majke, tužio Seoskom sudu pošto je pogrešno napisao babino ime, a i ono „skakavačka pošast“ bilo je sumnjivo. Parnicu smo dobili, prvenstveno zahvaljujući tome što je glavni sudija Najvišeg seoskog suda naš rođak. Govan je trebalo da nam isplati ogromnu odštetu za pretrpljenu psihičku patnju, zbog čega je morao prodati kuću i imanje ili pobeći u njegovo ljubljeno inostranstvo. Kukavica kakav jeste, on je izabrao ovo drugo, a kuću i imanje mu je konfiskovao sud. Mi nismo dobili ni cvonjka.

xxx

Počesmo poslednje vreme nazivati „dobom skakavaca“, jer sve nam je bilo povezano s njima. Kako se koje dete rodi, bilo u leto, bilo u zimu, pojave se skakavci, leti po poljima, zimi po ambarima i štalama, i sve obrste. Kako se ko venča ili, ne daj bože, umre, eto njih opet, navale sa svih strana, iako je izgledalo da doleću s planina, potamane sve živo i odu dalje. Tako su, potpuno spontano, ušli i u narodnu usmenu, ali i umetničku književnost. Za druge umetnosti, osim naivnog slikarstva i ženskog baleta, u našem selu nismo previše marili. Pre poslednjeg rata bio je kod nas jedan što je imao kameru i snimao filmove, ali je on nakon rata nestao bez traga i poneo sve kopije svojih filmova sa sobom (priča se da je otišao u planine i sad tamo snima filmove o životinjama). Kažu još da je moja baba Z'bula glumila u nekoliko njegovih filmova (gledali su ih retki i zaslužni stariji stanovnici našeg sela i kunu se kako je bila odlična glumica). Naši ljudi i žene mnogo rade pa nemaju vremena baviti se takvim glupostima kao što je umetnost. Osim ako se na njoj ne može dobro zaraditi. Onda postajemo veliki ljubitelji umetnosti. Zato toliko volimo cirkus jer je tamo sve mnogo lepo, šareno i interesantno, trube i orkestar sviraju, dva lava (sumnjam da su pravi, izgledaju kao maskirani kerovi) skaču kroz vatreni obruč, magarac stane na dve noge pa hoda naokolo, debela belčuga u kariranom odelu priča šovinističke viceve, a na kraju predstave igra se bingo i neko uvek dobije.

Ipak, narodni pevači i lokalni stihoklepci potrudili su se iz petnih žila ne bi li što bolje opisali „doba skakavaca“. Da li zbog para (svi su voleli slušati i čitati šta god bilo o skakavcima) ili iz čistog ćefa, ne znam. Najpoznatija epska pesma o skakavcima, koju je naš učitelj Balunga Mbuti čuo od narodnog pevača, vazda uduvanog čiča K'tonge[1], glasi otprilike ovako:

Mili bože čuda velikoga,

Đe skakavci s neba dojezdiše

I na naša polja popadaše,

Pak se šćaše cijela zemlja bijela

Potepati zelene delije,

Al' se oni biti ne dadoše,

Već se žustro, junački braniše,

Obrstiše svu 'šenicu bijelu

I u bijelo nebo odljeteše.

Kad sam rekao učitelju Mbutiju kako je pesma glupa jer je napisana na nama teško razumljivom jeziku, istim kao naš, ali drugojačijem u mnogim finesama (to je onaj jezik kojim je moj deda svakodnevno izgovarao svoju „mudrost“), i da pridev „žustro“ ne odgovara epskom izrazu, a „bijelo“ se tri puta ponavlja, on je odgovorio kako sam ja glup, da je ponavljanje normalno za epsku poeziju i uvrstio pesmu u čitanku za treći razred.

Od umetničkih pesama o skakavcima izdvojio bih pesmu Dobala Maksime „O skakavci, braćo moja draga“ (u kojoj su na maestralan način iskazana kontrastna osećanja ljubavi i mržnje prema skakavcima), kao i „Skoči Hop, skakavče! Zelene ti oči. Hop, skoči!“ (što bi bila cela pesma), od nepoznatog nam haiku pesnika.

[1]Čitao sam u novinama članak pod naslovom: „DUVAČ K'TONGA! DUVA I ZAPEVA!“ u kojem stoji da je K'tonga, kako piše u njegovom policijskom dosijeu, prvi put uhvaćen s „buksnom“ u ruci daleke 1967. godine (u članku se „buksna“ naziva „džoint“, što je verovatno ista stvar).

xxx

O skakavcima su pisane i ozbiljne sociološke i druge naučne studije. Postoji teorija kako su većinu tih studija napisali sami skakavci i poturili ih nama, ljudima, ali, pobogu, otkud skakavci znaju pisati, teško da mogu i misliti (mada su se često ponašali kao da sve što rade rade po planu i programu). Što ne znači da im taj plan nije neko doturio, ko, ne zna se tačno, jer nas su odvajkada svi iz okolnih sela neverovatno mrzeli! Mi smo, inače, spadali u miroljubivije, uglavnom nismo napadali nikog prvi, sa svima koji žive daleko od nas smo bili u dobrim odnosima, a našeg poglavicu (birali smo ga na narodnom zboru svakih pet do deset godina, i to uvek jednog istog) te nemušte budale su mnogo volele da ugoste (nije bio mnogo ješan). Znamo toliko da nas svi odokolo baš mnogo mrzeli, zbog čega ne zna niko, pa najverovatnije ni oni sami. Ali, da su nas mrzeli, mrzeli su nas, mamicu im kretensku! Da bog da pocrkali!

Pretpostavljam da bi jedan, verovatno najbitniji, od razloga za tu mržnju i zavist bio taj što smo mi uvek mislili kako smo najbolji, najpametniji, najlepši, najvredniji, najuspešniji, najpožrtvovaniji, najzaslužniji ali i najzakinutiji u odnosu na one koji žive po okolnim selendrama. Kad god bi neko od njih zalutao u naše selo mi bismo ga ili zajebavali do besmisla, ili umlatili ko vola u kupusu. Na osnovu čega smo imali tako visoko mišljenje o sebi, toliko da su nam veliki nosevi parali oblake kad god bismo podigli glavu i pogledali naviše, ne bih umeo reći. Čini mi se kako bi to moglo imati veze s onom lekcijom iz istorije koju je učitelj Mbuti tako nadahnuto predavao tokom čitavog petog razreda generacijama učenika. Ne samo on, kažu da je tu lekciju tako predavao i učitelj pre njega, Dontu O'bradu, poljoprivredni tehničar po struci (priča se da je izmislio krompir), a i onaj pre njega, kao i onaj pre toga, i sve tako do prvog učitelja. Taj prvi, mitski učitelj, bio je veliki naučnik, koji je kod nas došao pravo sa studija negde u belom svetu, na koje ga je poslao neki velikaš izjedan grižom savesti, zbog toga što mu je ubio oca u kafanskoj tuči, dok je ovaj još bio dete. Lekcija ide ovako (znam je odlično jer smo svi morali da je naučimo napamet u petom razredu):

BITKA NA KARAMANGA POLJU

(Istorijski apdejtovana verzija prilagođena mladim naraštajima.)

U jednom davnom ratu, pre mnogo, mnogo godina, svi su se urotili protiv nas. Naše selo, zbog povoljnog geostrategijskog položaja, ovako na tromeđi, svima je smetalo. Neprijateljska vojska, u tamnoplavim uniformama, ulogorila se na Karamanga polju[2], dvadesetak kilometara od našeg sela. Nepoznati „darodavci“ opskrbili su njihovu vojsku najnovijim tipovima naoružanja. Puške, ručni bacači, topovi, tenkovi, imali su čak i jednu amfibiju, a za šta im je bila potrebna, to ni njima samima nija bilo jasno. Pored našeg sela protiču dve reke, ali su više kao rečice, možeš ih preko leta pregaziti bez da se mnogo pokvasiš, i jedan potok, koji postoji samo u kasnu jesen i preko zime. U proleće i leto koristimo ga kao put, samo nabacaš kamenja i gotovo. Vozi, brate, kojom god hoćeš brzinom! 'Oćeš dvadeset, 'oćeš trideset na sat, može bez problema... Aviona i helihoptera nisu imali, bili su im preskupi.

Naši, u svetloplavim uniformama, behu gotovo goloruki, puške, bombe, nekoliko mitraljeza, dve-tri zolje, i to je to. Strategija šefa vojnih snaga, generala njihove vojske, Tubutu Mutabe Koljula, priučenog vatrogasca, rodom iz najmnogoljudnijeg od njihovih sela, sastojala se od taktike opkoljavanja neprijatelja te čekanja i iznurivanja istog psiholiškim sredstvima. Mnogo su plašili našu vojsku, stalno su vikali: „Pobićemo vas, smradovi!“, „Zaklaćemo vas, stoko!“ „Istrebićemo vas, govna!“ i tome slično. Međutim, nisu nas opkolili, tako da su mogli da viču šta hoće, ionako ih niko nije čuo, pošto je, između ostalog, i naša vojska vikala: „Pobićemo vas, smradovi!“, „Zaklaćemo vas, stoko!“ „Istrebićemo vas, govna!“ i tome slično. Začudo, plan odbrane našeg sela, koji je osmislio legendarni general K'tanga (podigli smo mu spomenik nasred sela, tako da centrom naselja danas dominira njegova nosata glavudža) bio je skoro isti takav, osim onog dela s opkoljavanjem. Srećom po nas, u njihovoj vojsci bili su sve sami alkoholičari, pa su se noć pred bitku rasturili od rakije, koju su oteli našim pastirima. Njih je K'tanga, sa svim tim flašama smokvovače, planski poslao u okolinu Karamanga polja, da šatro čuvaju ovce i goveda, iako su iste zaboravili povesti sa sobom. Ništa tu ne beše čudno, često se dešavalo da pastiri odu u polje, a stoka ostane kod kuće, u štalama i oborima, te da odatle tužno muče i bleji po ceo dan tražeći hranu. Taj taktički potez ispostaviće se ključnim za dalji tok bitke, koja još nije bila ni počela, a mi smo je, očigledno, unapred dobili.

U cik zore, dok su njihovi vojnici ležali po Karamanga polju mrtvi pijani, naši su se polagano prikrali njihovim položajima, ali su se ubrzo povukli, svaki noseći po flašu rakije. Pastiri špijuni očigledno nisu razlikovali boje uniforme (a uniformisani ljudi svi izgledaju isto), pa su dali rakiju i našim vojnicima. General K'tanga bio je neprijatno iznenađen ovakvim raspletom događaja no, nakon objašnjenja kako rakija neće biti popijena odmah, nego tek posle bitke, kada se bude slavila pobeda, smirio se malo i nategao jednu. Videvši svog vođu kako pije, vojnici su krenuli njegovim stopama, te su i oni cugnuli malo. „Jedna ko nijedna“, kaže narod iz našeg sela, a provereno postoje slične poslovice i u drugim selima. Tako se naši vojnici napiše ko majke i polegaše po rovovima. Mi smo, naime, stigli da iskopamo dva uska rova od po dvadeset metara širine i pola metra dubine, jedan iza drugog na tri metra razdaljine. Prvi smo nazvali „početni položaj“ a drugi „odstupnica“. Zašto, pitali su vojnici generala (nisu voleli kopanje, niko ga ne voli), on se namrgodio, pogledao u nebo i rekao: „Ako padne kiša i potopi jedan, ostaće nam onaj drugi.“ Mudar beše general K'tanga, jer je, u toku bitke, kiša zaista počela da pada, toliko gusta, prst se pred okom nije video od kapi velikih kao pesnica. Kad te samo jedna klepi po tintari čini ti se kako te je neko svom snagom zveknuo odozgore, pa se klatiš i misliš da ćeš se onesvestiti. Tako barem kažu istorijski izvori.[3]

Odjednom, u sred najžešće bitke, nasta pravi pokolj! Dok su se njihovi i naši vojnici valjali po blatu glumeći borbu, odnekud dotrča čopor lavova, praćen hijenama i šakalima, i počeše napadati i klati sve redom. Njihova vojska je bila brojnija, te je statistički lako predvidljivo kako su njihovi gubici bili veći. Zbog toga oni od njihovih što preživeše, pobegoše kukavički, a naši ostadoše sami na sred bojnog polja, oči u oči s divljim zverinjem. Srećom, naš vrač, Bitumba Talile, uze stvar u svoje ruke, te zapeva pesmu kojom se teraju zli dusi, pošto je bilo više nego očigledno kako su ove životinje upravo to. On je pevao iz svoje kolibe, skrivene u obližnjoj šumi, udobno zavaljen u veliku stolicu od trske, koja je za nas oduvek imala neprocenjivu religijsku vrednost. Čuvši ga, lavovi, hijene i šakali potrčaše tragom njegovog glasa, rasturiše sklonište, a njega raskomadaše i pojedoše dok si rekao kokos. Sad, da li je pogrešnu vradžbinu bacio na njih namerno, svesno se žrtvovavši za opšte dobro, ili pak posve slučajno (svedoci tvrde kako je bio pijan kao babun), podatak je koji se ne može pronaći u istorijskim knjigama.

Na taj način naše selo je izvojevalo pobedu u ovoj odlučujućoj bici, čije se taktičke postavke danas izučavaju na svim svetskim vojnim akademijama. Dobro, možda ne baš svim, ali na onim najpoznatijim sigurno.

[2]Karamanga polje se više ne zove tako.Novi naziv mu je pre sedamdeset godina nadenula jedna raspala baba belčuga, predsednica Multinacionalne kompanije „GOVDAJED“, veoma važne i moćne u finansijskom svetu (za koji niko od nas ne zna gde se tačno nalazi i čemu služi), bez da su ikoga živog pitali, a danas se zove Kotejeba polje i od tada nije pod našom jurisdikcijom.

[3]Memoari Abebe Bikile: „Heroj i mučenik, narod ili revolucija – jedan čovek, dva puta“, Btutu 1954, izdavačka kuća GOVN, strana 218.

xxx

Vratimo se na problem skakavaca i mnogobrojnih naučnih radova (seminarskih, magistarskih, doktorskih) na temu njihovog života, razmnožavanja, anatomije i svega ostalog. Pomenućemo neke od njih:

- Dr Kvele Titu: „Finansijski aspekti pustošenja skakavaca sa osvrtom na posledice uragana „Anastasija“ iz 1999. godine“;

- mr Peptimo Ugba: „Uticaj skakavaca na žetvu 2005/2006. godine“;

- Dr Tokemo Fumatu: „Razmnožavanje skakavaca – pitanje bez odgovora (odgovor priložen u dodatku)“;

- prof. Omuba Butu: „SkakaVCI ili SkaKAVCI (akcenatska zavrzlama)“;

- prof. Omuba Butu: „Poreklo reči „skakavac“ i zašto nije afričko“;

- Dr Kvele Mbama: „Povezanost najezda skakavaca sa bolestima izazvanim stresom (meditativni metodi lečenja)“;

- mr Tomato Pteto: „Skakavci kao motivacioni podsticaj – kratak kurs za menadžere“.

Nakon desetak godina, naučni radovi o skakavcima su se toliko nagomilali da su postali gori i od samih skakavaca, tako da ih više ne vredi spominjati. Svaki novi rad unosio je sve veću i veću zabunu, umesto da donese nekakvo razrešenje problema. Počelo je izgledati kao da su postali sami sebi cilj. Uskoro je svaki građanin našeg sela imao barem jedan članak ili pismo, objavljeno u onim novinama sa velikim naslovima i fotografijama, na temu skakavaca. Svako je imao svoju teoriju ko su oni, odakle su došli i šta hoće. Tako smo shvatili jednostavnu činjenicu da svi znaju sve o skakavcima, te su visoki naučni krugovi izgubili želju za izučavanjem istih. Ubrzo, oni više nikog nisu zanimali, postali su drugorazredna javna tajna naše svakodnevnice. Takav odnos prema njima same skakavce nije previše pogodio, naprotiv, oni su ga iskoristili radi još većeg i slobodnijeg pustošenja svega na šta naiđu. Na bajatu vest kako su skakavci pali na nečiju njivu i obrstili je u potpunosti, ljudi bi samo odmahivali rukom i rekli: „To je pase!“ Kada bi neki pijanac u kafani uzviknuo: „Ovi skakavci su gori od zemljotresa i uragana zajedno!“, neki drugi pijanac bi ga odmah ućutkao rečima: “Ala si ti pametan!“

Baš u to vreme izbila je takozvana "koprofilska afera". Naime, primećeno je da kučići jedu izmet mačića i obrnuto. Zašto, to nikome nije bilo jasno, te su se visoki naučni krugovi zauzeli za proučavanje ove zanimljive pojave. Uskoro je na tu temu napisana gomila radova, a za godinu dana i čitava biblioteka. Opet, dogodilo se i sa kučićima i mačićima (i jedenjem izmeta) isto što i sa skakavcima, otišli su u zaborav, a naučnici su počeli da pišu radove o razmnožavanju nosatih majmuna, iako nisu bili ugrožena vrsta. Lako je pogoditi da se i sa razmnožavanjem nosatih majmuna dogodilo isto. Tema nikako nije nedostajalo, pa se akademski život nastavljao bez većih problema, sa gomilom aktivnosti koje nisu imale dodirnih tačaka sa skakavcima. Oni su i dalje pustošili useve i ekonomski uništavali naše selo, sada više ne na sezonskom, već na mesečnom, pa čak i nedeljnom nivou. Selo je propadalo, ljudi se iseljavali, odlazili u pečalbu ili zauvek (najčešće zauvek), a oni koji su ostajali, gledali su kako da prežive, što je podrazumevalo varanje jedni drugih i ostvarivanje što je većeg mogućeg profita na taj i slične načine.

xxx

Sada, kada našeg sela više nema, ima samo ljudi koji idu naokolo po svetu i pričaju kako su poreklom iz našeg sela, osetio sam poziv papira da zapišem kratku istoriju naše borbe protiv skakavaca, koju nismo uspeli dobiti (za razliku od Bitke na Karamanga polju). Skakavci su bili prejaki za nas, crpeli su moć iz nekih dimenzija života o kojima mi nismo imali pojma. Oni su živeli život onako kako im je on nalagao, a mi smo sedeli i razmišljali o pravom, ispravnom načinu življenja. Šta god da smo smislili, iako nismo smislili ništa, moralo je biti osuđeno na propast u borbi protiv onih koji ne razmišljaju, već grabe rukama i nogama, uzimaju sve što stignu, otimaju bez pardona i griže savesti. Osakaćeni u startu, potpuno nesvesni svog invaliditeta, mi smo taj nedostatak smatrali nedostižnom prednošću, a svoju nemogućnost uklapanja u tokove realnog življenja, prikrivali neutemeljenom superiornošću u odnosu na sve ostale. Međutim, u sudaru s realnošću, koji je bio neminovan, ostali smo slomljeni i nemoćni, shvativši kako smo napravili pogrešan izbor, a to znači da smo umesto stvarnog i bitnog, izabrali ono što je nestvarno i nebitno. Oni koji smatraju da im svet, po bilo kojem osnovu, pripada, uvek pobeđuju one koji sumnjaju u sebe i večito preispituju svoje postupke. Svet se kreće unapred, ka svom neminovnom kraju, zahvaljujući ovim prvima, a mi koji ga želimo zaustaviti, možemo samo pišati na njihove neugasive lomače. Oni su ti koji znaju ono što mi, misleći nesrećnici, tragaoci za konačnom istinom, nikad nećemo saznati, a šta je to nisam podoban kazati, jer kada bih bio tome podoban, ne bih sedeo za ovim stolom i ispisivao ove besmislene rečenice na papir. Bio bih skakavac, a ne čovek, i živeo negde drugde, daleko od ovog nesrećnog sela, i tamo se bavio nečim mnogo smislenijim.

Među nama je oduvek bilo onih koji su grabili i uništavali, a onda bi se sklonili sa strane, seli, odmorili se i sačekali da neko drugi sve ono što su oni srušili ponovo izgradi. Posle bi opet rušili, i tako u krug... To su radili isključivo zbog sopstvene materijalne koristi. Ovakvi kalkulanti, a bilo ih je mnogo kroz burnu i neobuzdanu istoriju našeg sela, kao po pravilu, završavali su uvek loše, ostajali bez glave ili nekog drugog važnog organa, ili bivali bačeni u mračnu provaliju, gde bi skončali svoje gramzive živote. Ali skakavci, oni su samo uništavali, satirali sve i svakoga, ništa nisu čekali, nikakvu dobit od razaranja nisu imali, besmisleno su gazili sve pred sobom. Uništavali su instinktivno i neplanirano, bili su oruđe u rukama nekog mračnog demijurga, kreatora sveta paralenog našem, gde je sve obrnuto, kao u ogledalu. Smisao njihovog postojanja bila je destrukcija i zadovoljenje svojih potreba. „Oni znaju za šta žive“, napisao je jedan analitičar u novinama, još onda dok se o njima pisalo.

xxx

Elem, skakavci su, baš ovih dana, uništili naše selo u potpunosti. Uništili su igralište na kojem sam se igrao kao dete, školu koju sam završio sa odličnim ocenama, veliku plantažu pamuka i fabriku tekstila (u kojoj je radila većina seljana), trg i spomenik nosatom đeneralu K'tangi, stadion za 30 000 gledalaca, na kojem smo gubili sve važne utakmice a pobeđivali one nebitne, seosku skupštinu (kuću u kojoj je obitavao starešina sela), zgradu poreske uprave (niko nije suzu pustio, iako je bila izgrađena u neobaroknom stilu), bolnicu, čiji je krov prokišnjavao otkad je sagrađena, seoski Dom kulture (gde su se svake bogovetne večeri igrale predstave o Bici na Karamanga polju), muzej, koji nikad nije radio (upućeni kažu kako je bio pun važnih artifakata), akademiju nauka, novine i televiziju... Kasarnu sa svim vojnicima i naoružanjem obrstili su za pet minuta. Još mi u ušima odzvanjaju krici užasa i patnje unezverenih vojnika, a naročito njihovih starešina, koje je ovaj napad zatekao potpuno nespremne. Starešine su plakale od bola, a kako je poznato da vojničine nikad ne plaču, onda mora biti kako ih je baš mnogo bolelo! Šta god da ih je bolelo...

Danas nema više ničega, skakavci su pojeli sve živo i mrtvo, pa čak i same sebe na kraju. Prilikom te poslednje, armagedonske najezde, mene su pojeli među prvima, te nikako ne mogu razumeti kako ispisujem ove redove, zašto nisu pojeli ovaj papir i ovu olovku? Ili su ih možda ipak pojeli?