OSTRVO (2)

Updated: Jun 27, 2020



8.

„Od rane mladosti sam bio dobar u zabavljanju stoke po šatrama, kafanama i raspalim hotelima. Prešao sam celu Ibarsku i još par magistrala, uzduž i popreko. Svirao sam harmoniku, imao sve zube i kosu, tako da sam bio popularan u narodnjačkim krugovima. Kezio sam se i pritiskao dugmiće kao retko ko. Ponekad bih i zapevao, ali to mi je išlo od ruke znatno slabije. Stoka je volela polugole, debele pevaljke i tu nije bilo zbora. Još ako ispadne sisa ili sevne čavka, svi padaju u ekstazu, koja se narodski zove „dert“. Posle je na rukama odnesu pravo u motelsku sobu, a „menadžer“ stoji na vratima i broji pare“, tako je govorio Paja Harmonikaš, a ja sam ga gledao zakrvavljenih očiju, jer sam popio tri piva i dve loze, svoju dnevnu dozu u to vreme. Gledao sam ga i slušao sve dok se njegova glava nije počela razvlačiti s leve na desnu stranu, a oči i usta pretvarati u velike, crne rupe. Njegov glas zvonio je u mojim ušima kao crkveni toranj, bubnjalo mi je u grudima, a lokal je smrdeo na znoj, duvan i alkohol, zbog čega sam osećao grčeve i mučninu u stomaku. Taman kad je počeo govoriti o svojoj umetnosti, jer on je sebe smatrao umetnikom, beli mišić pojavio se iza poluprazne flaše piva, pomolio glavu i počeo njuškati pepeo cigarete koji je jedan od nas istresao pored piksle. Bio sam neprijatno iznenađen. Nisam mogao ni zamisliti da bi se tako nešto moglo dogoditi u renomiranoj ugostiteljskoj ustanovi kao što je bio kafić „6 kaplara“.

- Kakva sramota – procedih jetko.

- Šta je sramota? – upita Paja.

- Ovaj miš što se šetka po stolu – odgovorih.

- Koji miš? Nema ovde nikakvog miša – reče on.

- Ti ga ne vidiš?

- Naravno, kad ga nema – zaključi on potpuno mirno, a taj mir proizilazio je iz godina i godina iskustva intimnog druženja s pijandurama raznih vrsta.

- Kad vidiš jednog alkosa video si ih sve – mudro zaključi Paja.

Od tada beli miševi su me pratili u stopu, kao da su skovali zaveru protiv mene i moje svesti. Pojavljivali su se na najneočekivanijim mestima, virili ispod kačketa ljudima, iz dekoltea devojaka i žena, šetkali se po cegerima, stolovima i ormanima, krili u džepovima mog kaputa, skakutali po radiju i televizoru, kvarili prijem slike i tona, ljuljali se na lusteru, visili na granama drveća, plivali u kadi, umivali njuške šapicama, to jest kandžicama, trčkarali po itisonu, kakili gde god su stigli, ostavljajući za sobom govanca koja su smrdela na znoj, duvan i alkohol... Ponekad bi se svi zajedno, čudnom magijom, skupili i pretvorili u jednog, džinovskog belog miša. On je bio velik kao autobus i imao običaj da stoji ispred ulaza u moju zgradu i namiguje mi svaki put kad me vidi. Može se reći da me je zgotivio, a i ja njega, više manje.


9.

Ratne godine prolazile su brzo (one uvek brzo prolaze), a ratne aktivnosti smenjivale su jedna drugu gotovo neprimetno, pa se mnogima činilo kako mi i nismo u ratu, nego se samo malo ubijamo jer nam se ćefnulo tako i nikako drugačije. Na liniji fronta (od nekih 250 metara), vojnici su spavali u rovovima, oficiri, kojih je bilo više nego vojnika, pijančili su u improvizovanim bordelima, a u pozadini, građani i građanke, seljaci i seljanke, stajali su u redovima za osnovne potrepštine, kao što su hleb, mleko, cigarete i kafa, benzin i gas, a kod njih na selu, čekalo se u redu i za koncentrat kojim su valjda hranili stoku, šta ja znam!? Tih proizvoda, a i svih drugih, bivalo je svakim danom sve manje i manje, dok su cene počele skakati u nebo, bivajući sve veće i veće. Istovremeno, ratni troškovi su se povećavali, a proizvodnja, koja je ionako bila jadna, smanjivala do potpunog nestanka.

Takva situacija pogodovala je razvoju kriminala i kriminalnih delatnosti, kao i moralnom rasulu, koje se osetilo najpre u prosveti i kulturi (učenici gimnazije su nekoliko svojih profesora strpali u kontejner i gurnuli niz ulicu, samo jedan je preživeo; poznatog glumca su pijani kreteni prebili na pijaci, kasnije je podlegao povredama), a onda se poput infekcije raširilo svuda oko nas. Kako je bilo u njihovom selu ne znam (ne raspolažem sa dovoljno podataka), ali znam da su oni uvek bili stoka koja za kulturu ne mari nimalo, osim ako se pod tim ne podrazumeva arlaukanje četiri (ili pet) seljanki na poselu. Obukli bi te nesrećnice u narodnu nošnju (mi smo skinuli sa sebe tu budalaštinu, karakterističnu za naše ostrvo, još u devetnaestom veku), na silu doveli ljude da ih gledaju i slušaju (mada su neki dolazili svojevoljno) i pustili ih da pevaju pesme koje su oni nazivali „izvornom narodnom muzikom“. Ti zvuci, dugo i isprekidano „ikanje“, zatim kratko „cikanje“, te duboko i upečatljivo „omkanje“, praćeno reskim „ojkanjem“, izazivali su u publici zanos gotovo religijske prirode. Neki su plakali, neki se tresli kao u transu, a neki bacakali naokolo udarajući glavom o pod. Žene i devojke bi odmah podizale suknje preko glave i počele skakutati kao koze po kamenju. U stara vremena, ljudi su slušajući ovakvu vrstu muzike (ako se to tako može nazvati) vadili čakije, bukvalno sekli vene (ali ne sami sebi, nego onom pored njih) i kopali oči jedni drugima. Jednom je jedan srednjovekovni vitez na priredbi ovakvog tipa ubio ravno 120 ljudi, zbog čega je Velika skupština našeg ostrva (koja je tada postojala) zabranila nošenje hladnog oružja prilikom bilo kakvog izvođenja „narodne muzike“. Ovaj zakon nikad nije zaživeo u praksi, što je odnos kakav mi, kao ponosan, slobodan i pravdoljubiv narod, inače imamo prema većini zakona.

Pitao sam muzikologa, druga iz škole, kojeg sam posle mnogo godina slučajno sreo u kockarnici, sa kog i kakvog izvora je ta muzika potekla. On se blago nasmešio rekavši: „Ako onaj koji peva zlo ne misli, šta li misli onaj koji stalno peva u sebi?“ Mudrog li odgovora retko glupog čoveka.


10.

Moje prijateljstvo s Velikim Belim Mišem uvršćivalo se svakodnevno. Izlazili smo u grad, razgovarali sedeći na klupici ispred zgrade do kasno u noć, vozili rolere po keju (tačnije, on je vozio rolere a ja bajs), posećivali prijatelje (njegove, ja ih nisam imao), nabacivali se devojkama (ja sam zviždao za njima, on je vikao: „Opa bato!”), išli u bioskop, na fudbalske i košarkaške utakmice… Vodili smo kvalitetan život u dvoje, bez nepotrebne seksualne tenzije, sitnih razmirica i svađa. Istina, ponekad bi mi se učinilo kako me odmerava od glave do pete, ali nikad nije napravio prvi korak, a on mene nije zanimao na takav način. Jednom mi je stavio ogromnu glavu na rame i umalo me nije oborio na zemlju, ali sam uspeo ostati na nogama, iako sam se pošteno zateturao. Ljudi iz naše okoline uglavnom su pozitivno reagovali na nas dvojicu, neki su se krstili, a neki samo odmahivali rukom i odlazili svojim putem. Veliki Beli Miš gledao je svakog od njih svojim crvenim očima sumnjičavo, sa očiglednom željom da skoči i potrga im vratove golim kandžama. Meni je to bilo više nego interesantno, može se reći zabavno, sve do kobnog, užasno tragičnog dana (sećam se, bio je novembar i padala je teška kišurina), kada je moj najbolji i jedini prijatelj pokazao svoje pravo lice učlanivši se u političku partiju leve orijentacije. Tog popodneva došao je kod mene na gajbu, odložio kišobran sa strane, skinuo mantil, a zatim teatralno izvadio iz novčanika knjižicu s crvenom ružom na naslovnici i počeo njome mahati pred mojim razrogačenim očima. „Sad sam član, boli me dupe za sve”, mljackao je gubicom zadovoljno. Nikako nisam slutio da njega zanima politika, nikad nismo razgovarali o tome, a da je smrdljiva komunjara to mi je bilo nezamislivo. Tako smo se razišli, posvađavši se na krv i nož, ideološke razlike u načinu pogleda na svet bile su prevelike, otišao je besan na mene, a ja sam ostao u svom stanu, buljeći bezvoljno u televizor, kao popišan, i počeo da puštam bradu, koju gajim do dan danas.

Velikog Belog Miša video sam još tri puta (jednom uživo, jednom na televiziji i jednom njegovu sliku u novinama). Stajao sam s kevom (još je bila među živima) u redu pred bankom (uložili smo poslednju crkavicu u banku neke super ekonomistkinje, koja je davala neverovatno dobre kamate), a on je prozujao pored nas u džipu strane proizvodnje sa zatamnjenim staklima. Prozor na zadnjim vratima bio je spušten i ja sam ugledao njegovu odvratnu, belu glavudžu kako se pijano klati levo-desno. U jednom trenutku podigao je pogled prema ljudima koji su čekali u redu, iskezio se i pokazao nam srednji prst njegove kandže. Možda me je prepoznao, a možda i nije, ne bih mogao reći. Drugi put sam ga video kada je gostovao na sopstvenoj televiziji (kupio je jednu manje poznatu televizijsku stanicu i pretvorio je u najuticajniju televiziju regiona). U svojstvu stručnog komentatora (bio je u to vreme savetnik premijera), govorio je o uticaju sredstava masovne komunikacije na dnevnu politiku, kao i o cenzuri u medijima. On i još dvojica, zajedno s voditeljkom, zaključili su da cenzure nema i da je nikad nije ni bilo. Toliko su pametno pričali da sam im skoro poverovao. Treći put sam video njegovu sliku u jednom od tabloida, koji su preplavili kioske kao otrovne pečurke posle kiše. U članku na petnaestoj strani, negde pri dnu, novinar, očigledno elokventan i obrazovan, pisao je o velikim poslovnim uspesima bivešeg premijerovog savetnika, najuspešnijeg medijskog radnika naše zemlje. Na kraju teksta, kao poenta priče, stajalo je:

„Nije nikavo čudo da se V.B.M. (42) oženio ovih dana, po četvrti put, pevačicom i poznatom starletom K.R. (25) iz Prijedora, jer njemu još uvek dobro stoji i još se odlično kotira među ženskim svetom.”

Glupak je napisao rečenicu tako da ispada kako se Veliki Beli Miš, moj ortak, četiri puta ženio istom ženom.


11.

Prošao je još jedan rat na našem ostrvu, ljudi su prolili krv, znoj i suze (naročito suze) i došlo je vreme mira, spokoja i neviđene dosade. Ko je pobedio nije bilo najjasnije, oni iz sela tvrdili su da su oni, a mi iz grada, da smo mi. Na osnovu nepobitnih dokaza, prebrojali smo mrtve i osakaćene na obe strane (ti podaci bili su apsolutno tačni, ali se nisu slagali s njihovim), mi smo pobili dva puta više njihovih nego oni naših vojnika, što je sasvim dovoljno za pobedu. Oni su pobedu proglasili zato što im je, po mirovnom sporazumu, pripala ona njiva oko koje smo se zakrvili, zbog koje je rat i počeo, a koja nije ni bila neka njiva već najobičniji krš i goli kamen. Svako je izgubio ponekog člana porodice ili rođaka (bližeg ili daljeg), neko je ostao bez doma (manje zbog rata, a više zbog nemaštine), a neko je, kako je i red, stekao više domova i obogatio se. Kad se sve sabere i podvuče, bio je to sasvim običan rat, ni u čemu različit od prethodnih kakve smo vodili svakih desetak godina kroz čitavu istoriju, što protiv njihovog sela, što zajedno s njima protiv nekog drugog ostrva, kojih je, u našem moru, bilo tušta i tma. Nije bilo ozbiljnijih posledica po naše ostrvo, ako ne računamo jednu generaciju mladih ljudi nepovratno uništenih za čitav život, ali šta je jedna generacija prema uzvišenim idealima slobode i demokratije koje smo sačuvali!? Jedino čega smo se bojali, i mi i oni, je da kad ti mladi ljudi, jednog dana, potpuno sazru i postanu sposobni za upravljanje našim ostrvom, ne upropaste sve što smo mi stariji godinama mukotrpno stvarali. Ta bojazan, ispostaviće se, beše sasvim opravdana, pošto su ti mladi ljudi bili definitivno i potpuno sjebani, za šta ima mnogo primera.

Jedan od njih, neki Korokoi Baluga, poreklom iz njihovog sela, postao je poznat širom Centralnog kontinenta po svom specifičnom slikarskom umeću. On je, umesto boja za slikanje koristio različite vrste fekalija, ljudskog i životinjskog porekla. Zbog toga su sve njegove slike bile naslikane valerima braon, žute, a pokatkad i crvene boje, dok su izložbe posećivali retki likovni kritičari, još ređi zaljubljenici u umetnost i gomila muva koje su bučno zujale naokolo, radosno se prebacujući sa slike na sliku. Drugi je pak, Metaromi Fusiga, snimao bolesne filmove u kojima su ljudima, iz čista mira, otpadale ruke i noge, često i glave, taman kad bi počeli da govore, zbog čega u njegovim filmovima nije bilo mnogo dijaloga. Taj nedostatak nadoknađivao je sjajnom fotografijom, ako je uopšte bilo razloga za to. Nisam ekspert, ali smatram da u filmovima glumci ne treba ništa da pričaju, samo treba da se pojave na ekranu. Ja inače, ne bih stavljao u filmove ljude, već samo životinje (divlje ili domaće, svejedno). Filmovi bi onda bili mnogo lepši i realniji. Naš najpoznatiji arhitekta, Sisuame Valeri, projektovao je građevine isključivo falusoidnog oblika ogromnih dimenzija. To se dopadalo ženama pa je postao veoma tražen, tako da se danas u svakom većem gradu na kontinentu nalazi barem jedna njegova zgrada.

Nisu samo umetnici pokazivali znake ludila, od njih se to moglo i očekivati, isto je bilo i sa onima koji su se bavili običnim, svakodnevnim poslovima, radnici, nastavnici, doktori, inženjeri, piloti, šoferi, policajci i tome slično. Samo su ribari ostali normalni. Kako i zašto, to je bila velika enigma. Oni su se i dalje budili u cik zore, otiskivali ka pučini u svojim ribarskim čamcima i brodićima, lovili ribu i ostalo morsko življe i kontemplirali o rađanju boga sunca iz velike plave udoline.

- Bog je svakog dana nov i uvek drugačiji – govorio bi jedan od njih uveče u konobi.

- Iz vode smo izašli, u vodu ćemo se vratiti – rekao bi drugi, natežući čašu ruma.

Niko ih nije kapirao, ali se njima fućkalo za to. Imali su svoju filozofiju.


12.

ISTINITE LEGENDE

O mom ortaku, VBM-u, kružile su razne legende po gradu i okolini. Kako to obično biva kod malih, one o velikim individuama izmišljaju svašta, kao da se hrane tim lažima umesto hleba, i prepričavaju ih sve dok ne postanu deo narodnog folklora, a kod nas sve što je deo narodnog folklora kad tad postane deo istorije. Pričalo se kako je rekao „istorijsko ne” poznatoj svetskoj medijskoj kući koja je htela da kupi njegovu televiziju. Prava je istina da je on samo tvrdio pazar i da se umalo nije ugušio od plača kada su stranci odustali. Dalje, pričalo se kako je putovao po svetu na svojoj velikoj, beloj jahti (u društvu žene K.R. iz Prijedora i stručnih saradnika), i da su ga crnci, indijanci i Kinezi svuda dočekivali s neskrivenom ljubavlju i otvorenim obožavanjem. Gde god bi njegov kapetan spustio sidro, domoroci bi istrčali na obalu, počeli da se raduju, bacaju cveće, banane i kokosove orahe u vazduh, i odmah bi izveli vola, konja, slona, žirafu ili neku drugu životinjku, te je zaklali i ispekli pred njegovim očima. VBM-u to nije bilo po volji, mislim, takvo ponašanje prema životinjama, pošto je i on sam bio životinja, ali se smešio zadovoljno i čak bi probao pečenje cokćući usnama. To je radio sve dok nije slasno zacoktao na gozbi kod jednog pigmejskog plemena iz Afrike koje coktanje smatra smrtnom uvredom. Dok je, zajedno sa saradnicima (posada je ostala na brodu), bežao ka jahti, odlučio je da prestane putovati po belom svetu i, za svaki slučaj, coktati pri obedu, ali je već bilo kasno jer je jedna od stotinu otrovnih strela, izbačenih iz pigmejskih lukova, pogodila u rame K.R. (25) iz Prijedora te je ova, nešto kasnije, umrla u najtežim mukama. Kad je doplovio doma, odmah se ponovo oženio, ali o tome nije pisalo u novinama, pa se ne zna da li je taj podatak istinit. Ljudi su šaputali jedan drugom na uvo kako u podrumu svoje vile čuva neka dijamantska jaja, optočena zlatom, kako obožava kaubojske filmove i Džejmsa Bonda (kojeg je lično upoznao dok je ovaj špijunirao po našoj zemlji), da može zaspati samo na jastuku sašivenom od kože skinute sa butina i zadnjica najlepših devica, kako su mu uši toliko velike da može čuti šta se Amerikanci dogovaraju putem satelita, da ne veruje u Boga i da je član sekte koja ljudima pije krv, da je prodao dušu đavolu i prevario ga posle toga (što nikada nijednom živom stvoru nije pošlo za rukom, osim njemu) i, napokon, kako je, neposredno pred smrt (a umro je kao najstariji miš na svetu), rekao čuvenu rečenicu: „Čuvajte mi naše ostrvo!”

Koje ostrvo je bilo u pitanju, niko nije znao, jer naša zemlja nema more i nikad ga nije imala, pa, samim tim, ne može imati ni ostrvo. Neki su mislili da se radi o rečnom ostrvu, takozvanoj adi, za šta nije bilo dokaza, a neki zlikovci su otvoreno hulili, podrugujući se kako je VBM, neposredno pred smrt, potpuno odlepio od silne upotrebe alkohola i raznoraznih narkotičkih sredstava. Ja sam, međutim, dobro znao o čemu je reč. To je bilo ono ostrvo o kojem smo nas dvojica tako često razgovarali u dugim, letnjim noćima, sedeći i duvajući na klupici ispred naše zgrade.


13.

Zbog čega je naše ostrvo počelo polagano tonuti u more, niko nije znao. Ni geolozi, ni geotehnolozi, ni biogeomorfolozi, ni okeanolozi, ni geookeanografi, ni drugi „olozi“ ili „grafi“. Jednostavno, stanovnici našeg grada su se tog jutra probudili, ustali iz kreveta, umili se, oprali zube (ko ih je imao), oni koji se tuširaju ujutro, istuširali se, pojeli nešto na brzaka i izašli iz kuća i stanova, krenuvši na obavljanje svakodnevnih poslova ili surogatskih aktivnosti (škola, crna berza), a onda su se odjednom (pljus!) našli u vodi do kolena. Dugo smo stajali u toj vodi (i ja među njima) začuđeni i uzbuđeni do krajnjih granica. Svi ćutasmo smeteni u glavi. Tek negde oko podneva prodera se jedna slepa baba: „Upomoć, ljudi, potonusmo!” Odjednom se prenusmo, kao iz sna probuđeni.

- Šta ćemo sad, braćo i sestre?! – povika jedan proćelavi čovečuljak.

- Pomozi, bože! Pomozi, bože! – zakuka visoki bradonja koji je stajao kraj mene, a onda zacika kao žena i pobeže niz ulicu, pljuskajući po vodi i mlatarajući rukama iznad glave.

- Bog ti pomogao! – požele mu svo radno sposobno stanovništvo našeg grada.

Mi smo, kao narod, oduvek gajili neprevaziđenu ljubav prema herojima i heroinama (kojih je bilo daleko manje nego heroja), podizali im spomenike kad god smo mogli i gde god smo stigli, pisali knjige o njima (slabo čitane), snimali filmove, učili decu u školama o njihovim podvizima i pominjali ih (ponekad i njihove majke, očeve ili sestre) na sahranama i svadbama, ne retko i u molitvama (lakše je moliti se nekom za koga zasigurno znaš ko je bio i šta je uradio, nego bogu za kojeg ne znaš da li uopšte postoji). Zašto smo to radili kad smo svi mislili kako su oni najobičnije budaline, često sam se pitao. Svakakve kvalifikacije smo im prišivali, te da su bili najlepši, te najjači, te najhrabriji, ali da je neko od njih bio najpametniji, to nikom nikad nije palo na pamet da kaže. „Samo je totalni idiot spreman da se žrtvuje za druge”, rekao je u inagurativnom govoru predsednik Akademije nauka, umetnosti i samospoznaje našeg ostrva[1], Govnjivu B’tatu . Ta njegova sentenca ostala je zapamćena i prenela se u narod kao poslovica.

Sve u svemu, naše ostrvo je tog kobnog jutra, polagano počelo da tone i nastavilo je tako tokom noći i sledećeg dana. „Kad čvrsta materija tone, ona tone dok ne potone”, zaključio je gorepomenuti predsednik ANUS-a, u specijalnoj televizijskoj emisiji posvećenoj tonjenju našeg ostrva. Zašto su ga (koga vraga!) pustili na televiziju, ali valjda su smatrali da on ima nešto pametno za reći ili barem utešiti narod koji je polako počeo da paniči. To se nije dogodilo, jer je on bio filozof i zastupao doktrinu egzistencijalnog pesimizma, čiji je glavni postulat glasio: „Ni tamo, ni ovamo, niti desno, niti levo. Samo pravo.”

Retki su bili oni koji su znali da smo za potonuće krivi mi sami, da smo, otkad se nastanismo na ovom ostrvu, uporno radili na njegovom uništenju umesto održavanju, da smo konstantno nazadovali, iako je izgledalo kako prosperiramo i razvijamo se, deca su nam bila sve viša i lepša, ali zato sve bolešljivija i razmaženija, mladi ljudi sve gluplji i gluplji, a mi stariji bili smo razočarani i dezorijentisani, nismo shvatali šta nam se događa, zašto živimo u svetu koji nas ne razume i koji ne razumemo, kao i zašto živimo uopšte, uprkos jasnom odgovoru koji je na to pitanje dao predsednik ANUS-a, u glavnom postulatu svoje filozofske doktrine.

[1] Akademija nauka, umetnosti i samospoznaje (ANUS) osnovana je 1578. godine, u vreme vladavine Kvanule Mudrog (1575-1580), kralja prosvetitelja, koji je zbog duševnog rastrojstva bio prinuđen da abdicira i prepusti vlast bratu od tetke, Bikili Svetlom (1580-1592), raspikući, ženskarošu i kockaru, voljenom među plemstvom i vojskom, sve dok nije počeo da spava s njihovim ćerkama i ženama, te su mu javno odrubili glavu.

14.

Otkad sam počeo ozbiljno da se drogiram, potpuno sam se otuđio od drugih. Kako nisam imao novaca za pravu drogu, morao sam pronaći sopstveni, autohtoni, način drogiranja. U početku sam taj surogat tražio negde napolju, izvan svog stana (nakon majčine smrti, nasledio sam jednoiposoban stan u bloku 45, u kojem smo živeli od 1975. godine), u kafiću ispred zgrade, na rok koncertima, u diskotekama ili na splavovima, na fudbalskim stadionima ili u košarkaškim halama, ali sve to nije dalo rezultate. Zbog toga se u potpunosti ogradih od spoljnog sveta i posvetih samom sebi i svom kompjuteru.

Ono što nisam znao, pre nego što sam počeo da se drogiram kompjuterom, to je da u njemu žive mali ljudi, kao nekad što su živeli u radio aparatima i televizorima (izgleda da su se preselili u kompjutere, tamo se valjda, bolje živi). Jedne noći, negde oko tri sata ujutro, dok sam, kao i obično, sedeo za kompjuterom i buljio u ekran, pritisnuo sam, onako mehanički, tri tipke na tastaturi (koje tačno, ne mogu se setiti, prva je, čini mi se, bila B, a treća G) i odjednom, na stolu predamnom, stvoriše se tri čovečuljka, dva muška i jedno žensko, obučena u uske, bele kombinezone, koji su prekrivali njihova tela od glave do pete. Dugo smo razgovarali, čovečuljica mi se baš dopala, bila je kul, govorila je maznim glasom i imala velike sise, da bi mi na kraju saopštili sledeće: „Budale kažu kako je informaciona revolucija promenila svet na bolje. Budale su zato što:

1) nikad nijedna revolucija nije promenila svet na bolje,

2) revolucije menjaju svet, ali ljudi ostaju isti (njihova percepcija sveta se ne menja), ergo,

3) ništa se ne menja, osim, možda, na gore (ukoliko je haos gori od kontrolisanog haosa, što je diskutabilno).“

Tu ti se ja deprimiram, ali me čovečuljica oraspoloži rečima: „Vrati se ti travi i alkoholu, pa se vidimo!” Sećam se da mi je čak i namignula vragolasto. Posle sam sedeo za kompjuterom još više nego ranije, tako da smo postali bliski prijatelji, te sam, u više navrata, mrsio njene sifone na različite načine.

Nakon toga sam se u potpunosti preselio u virtuelni svet, moglo bi se reći, potonuo u njega, da više nikad ne ispilivam.


15.

Nije naše ostrvo ni prvo ni poslednje koje je potonulo u more. Eh, kako kažu istoričari, potonu i nestade, kao da nije ni bilo, mnogo toga od kada je sveta i veka, a ostrva oduvek postojahu i oduvek tonuše. Čovek nije riba (iako ima riblju pamet) pa ne može preživeti u vodi, shodno tome sa našeg ostrva izgibe i podavi se mnoštvo ljudi, žena i dece. Ja se spasoh tako što uskočih u jedan od čamaca koji isploviše iz luke, nekoliko minuta pre potonuća. Morao sam potplatiti gomilu ljudi ne bi li moje zasluge za narod (apsolutno neosporne) bile potvrđene posredstvom pisanog dokumenta sa opštinskim pečatom, te se može reći kako sam mesto u čamcu pošteno zaslužio. Sa suzama u očima i grcajem u grlu, posmatrah snežnobele vrhove rodnih nam planina (svi stanovnici našeg grada sišli su odozgo u priobalje pre mnogo vekova i tu se nastanili), kako nestaju u plavim talasima onoga što smo, jednom davno, nazivali „naše more”. Sada je to bilo nečije tuđe, neprijateljsko more. Žene u čamcima zakukaše i počeše se busati u grudi, deca zverahu naokolo, ne shvatajući šta se dešava, a muškarci, mladi i stari, jecahu i veslahu snažno, ne bi li pobegli što dalje od velikog vira, koji je dobar broj zaostalih čamaca već uvlačio u sebe. Ubrzo oni, jedan za drugim nestadoše, pronađoše svoju smrt i sve se umiri. More postade ravno kao tepsija. Ljudi pobacaše vesla i stadoše plakati, zajedno s decom (koja su počela plakati nešto pre) i ženama (za koje rekoh da su plakale od samog početka katastrofe). Jednom rečju, nastade opšta kuknjava. Videvši voljene mi sunarodnike onako jadne i bedne, ne mogah izdržati više, te pokrih lice šakama i zakukah zajedno sa njima. Arlaukasmo tako horski neko vreme, sat ili dva, kad neko primeti grupu čamaca koja nam se polagano približavala. Kad priđoše dovoljno blizu, prepoznasmo među njima neke od viđenijih ljudi iz njihovog sela.

- Kako vas nije sramota, izrodi pogani – povika jedan od njih, sa velikom glavom i isto tako velikim naočarima na nosu – zar ne vidite šta učiniste sa našim ostrvom!?

Nikako mi nije ulazilo u glavu da smo baš mi, građani našeg ostrva, krivi za njegov nesrećan kraj, mislio sam kako je krivica sigurno na njihovoj seljačkoj strani ili je, u najmanju ruku, pravilno raspoređena. Zato kliknuh od sreće kad jedan grlati starac iz mog čamca povika:

- Čitav svet zna da ste vi, seljačine neopevane, pravi i jedini krivci za ovu katastrofu!

- Serem se ja na sve vas, a naročito na vašeg Velikog Belog Miša! – odgovori onaj.

Bila je to kap koja je prelila čašu. Iako smo svi mi, stanovnici ostrva, pardon, bivšeg ostrva, pripadali istoj religiji i verovali u iste toteme i bogove, Veliki Beli Miš je bio najvoljenije božanstvo u našem gradu. „Neka te VBM čuva i nosi u rajske doline”, glasio je prastari pozdrav stanovnika našeg grada, pardon, bivšeg grada. U kasnom srednjem veku, taj se pozdrav podelio u dva: „Neka te VBM čuva” i „Neka te VBM nosi”. Vekovima kasnije, čudnom igrom glasovnih promena (koju istorija našeg ostrvskog jezika nije uspela protumačiti), oba pozdrava su se semantički drastično promenila. Prvi je glasio: „Neka ti VBM duva”, a drugi: „Neka se VBM nosi”. Besan kao planinski ris, bacih iz ruke svesku i olovku, dohvatih veslo jednog od momaka i raspalih glavatog ćoru pravo po tintari. On se okrenu oko svoje ose tri-četiri puta, pa pljusnu u vodu koliko je težak. Tako započe velika pomorska bitka veslima, zaključna, konačna bitka rata između našeg bivšeg grada i njihovog bivšeg sela, koji, iako zvanično završen, nikad zapravo nije ni prestajao. Mlatili smo se veslima, lomili čamce golim rukama, rascopavali glave jedni drugima, divljački i temeljito, onako kako to samo mi umemo, kako smo od naših zajedničkih predaka naučili.

Kad pogledam nagore, kroz vodu, dok moje telo polagano tone, izgleda mi kao da je neko pobedio, ali ne mogu razaznati ko.


KRAJ

54 views0 comments

Recent Posts

See All

NAJEZDA