OSTRVO (1)

„Ko može zaustaviti mućenje vode?

Mir, bistrijom je čini.

Ko može dugo održati mir?

Kretanjem on se ruši i novo rađa.“

(LAO CE, Tao-te-ding, XV)

1.

Sedeli smo, svakoga dana, u kafiću na kraju ulice. Odatle se pružao neometan pogled na devojke koje su špartale centrom našeg grada, koji je bio jedini grad na našem ostrvu. Zapravo, bio je još jedan, ali taj je bio veoma mali, te smo ga svi, osim onih što su živeli u njemu, smatrali više selom nego gradom. Građani toga grada nisu se bavili turizmom kao mi, pa su, samim tim, bili seljaci, a njihov gradić, selo. Iako smo od prehrambenih proizvoda koje su oni proizvodili svi mi živeli i preživljavali (osim ribarenja, oni su u planinama iznad njihovog sela posedovali stočne farme, te su muzli koze i krave, pravili ukusne sireve, klali stoku i živinu, brali masline i cedili ulje, uzgajali vinovu lozu i slično tome) ipak smo voleli zamišljati kako oni i ne postoje. Nije to bila posledica verskih razlika, niti nacionalnih, taman posla! Svi su stanovnici našeg ostrva, nakon poslednje revolucije[1], od pre nekih četrdesetak godina, postali ponosni sinovi naše nove nacije i smerni vernici zajedničke crkve. To je uglavnom bilo zbog toga što se nikada nismo potrudili da napravimo iole kvalitetan put koji bi povezivao naš grad i njihovo selo. Ono se nalazilo s druge strane ostrva, a njegov su središnji deo činile visoke i prilično neprohodne planine, trebalo je bušiti tunele, što je bila preskupa rabota. Zato su stanovnici njihovog sela morali i po nekoliko sati, na mulama i magarcima, donositi svoju robu u naš grad. Kretali su kasno noću i u rano jutro, a ko je bio budan u to zlo doba, mogao ih je videti kako se, prašnjavi i umorni, pojavljuju na obodu grada, vukući iza sebe pretovarenu marvu. S teškom mukom, magarci i mule, vukli bi se nogu pred nogu, glasno njačući i vršeći nuždu u hodu. U toku dana mnogi bi turista, zanet razgledanjem izloga, zgazio stopalom u njihov izmet i mnoge bi papuče i sandale ostale u istom. Činjenica da su gradski đubretari uporno odbijali čistiti za marvom iz njihovog sela, govori da oni ili nisu ozbiljno shvatali svoj posao, ili nisu seljake iz njihovog sela (i njihovu marvu) smatrali dovoljno građanima već najobičnijim došljacima, strancima, za kojima ne treba čistiti. Pošto su đubretari na svakim izborima bili valjani i redovni glasači (imali su i jak sindikat), gradonačelnik je mogao samo da kumi i moli, ali se na njegove molbe niko ne odazivaše, te su marvinja govna ostajala na ulici i po nekoliko dana, sve dok se ne bi potpuno sasušila i stvrdla. Onda bi ih deca, igrajući se fudbala, išutirala u kanalizacione odvode ili more. Ta, govnarska afera, označila je prekretnicu u odnosima našeg grada i njihovog sela. Ona je bila glavni pokretač serije događaja koji su doveli do još jednog krvavog rata i, posredno, do potonuća našeg ostrva.

[1] VOR – Velika Opštenarodna Revolucija (1964-1966), izvedena pod vođstvom Veća devetorice. 2.

U kasnu jesen, kada se našim blokom razlegne miris pečenih paprika, belog luka i ocata, umeli smo sedeti u bašti kafića na ćošku i dobacivati devojkama koje prolaze. One su nas ignorisale, kao i obično.

To me podstače da se zamislim nad suštinom svog života. Nikako je nisam mogao pronaći i ja se pomalo zabrinuh. Prošlost mi je bila bezvezna, sadašnjost isprazna, a budućnost siva. Isuviše mlad za samoubistvene misli, odlučih da se napijem do besvesti, pa da vidim šta će se posle dogoditi. Probuđen nesnosnom bukom koju se proizvodile nekakve idiotske građevinske mašine, nalik velikim mehaničkim čekićima, instalirane na gradilištu preko puta moje zgrade, sedeo sam na krevetu držeći se obema rukama za glavu. „Ima li neko rešenje“, pitao sam se, misleći, naravno, na mamurluk i strašnu glavobolju. Osećao sam kako mi oči izleću iz duplji i padaju na pod, te sam, krenuvši ka kuhinji, skakutao kao zečić, pazeći da ih ne zgazim bosim nogama i razmazažem svud naokolo. Uvek kažem sebi: „Nemoj da se razvališ, budalo!“ I uvek se razvalim! Međutim, tada rekoh još i ovo:

- Zar život ne bi trebalo da bude nepravilan redosled naslućenih divota? Ne bi li čovek trebalo da bude uvek srećan? Šta je to što nas sputava da dosegnemo konstantno blaženstvo? Razum, duh, osećajnost, ono puteno u nama? Da li se treba posvetiti usavršavanju samo jedne od ovih komponenata našeg bića ili svih pomalo? Kuda sam krenuo, ako sam uopšte ikad igde krenuo, kuda idem, gde ću stići i kada?...

I sve tako... Kako je bilo moguće da jedno sasvim obično i pritupasto muško dete, gotovo mladić, iz našeg trulog grada, razmišlja na takav način i postavlja samom sebi sva ta teška i neobjašnjiva pitanja? Otkud dođoše ta viša interesovanja!? To me je mučilo neko vreme, a onda zaključih, s pravom, da se ovde radi o posledicama alkoholnog trovanja i reših čvrsto da više ne pijem. Barem ne večeras. Sutra ćemo već videti.

3.

Prva velika neprijatnost koju je doživeo jedan naš građanin, a da su za to isključivi krivci stanovnici njivog „magarećeg“ sela, dogodila se početkom oktobra. Taj naš građanin, neću ga imenovati (naime, njegova ćerka je bila moja poznanica, draga i prijatna osoba, najmlađa od tri sestre), odvezao se svojim skupim kolima, na dečiji rođendan u njihovo selo. Kupio je poklon, rakiju, dakle sve što treba. Ne zna se tačno kod koga je išao. Neki kažu kod žene koja je njegova stara, nikad prežaljena ljubav, još iz srednjoškolskih dana. Ona je, izgleda, učila gimnaziju u našem gradu, ali se, kasnije, iz nepoznatih razloga, u sred školske godine, vratila kući. Drugi pak kažu kako je išao tamo da kupi masline. Neku veću količinu jer je planirao da otvori samoposlugu. To je bilo malo čudno, pošto je on po zanimanju zubar, ali svako ima pravo na svoje mišljenje i može da priča šta god hoće. To su slobode koje nam niko nikad nije i neće moći oduzeti. Ono što se pouzdano zna i može se reći je da se taj naš građanin previše napio na tom rođendanu, muškog deteta (čini mi se da je bio osamnaesti), i da je izašao pred kuću ne bi li malo pucao iz pištolja. Reski pucanj razbesneo je jarca, koji nije bio vezan, i ovaj je, zaletevši se s druge strane dvorišta, nabio rogove našem pucajućem sugrađaninu pravo u zadnjicu. Ostali gosti su u početku zabezeknuto posmatrali kako jarac nosi čoveka niz livadu, a onda udariše u grohotan smeh. Samo je muž prijateljice našeg sugrađanina trčao u cik-cak za pomahnitalom životinjom, nadajući se da će njegov nesrećni gost spasti s njene glave, što se nikako nije dešavalo. Jarac se drmao levo-desno čitavim telom, pokušavajući da zbaci čoveka, ali je rogove zabio toliko duboko u njegovo debelo meso da je to bilo veoma teško učiniti. Uz sve to, naš se sugrađanin drao kao magarac i, svaki put kad bi jarac naglo cimnuo glavom, ispuštao neartikulisane glasove, nešto poput mumlanja i uzdaha: „Au,au,aaauaaa! Auh! Auh!“

Sve u svemu, ovu nadrealnu scenu, koja se srećno završila tako što je čovek napokon spao sa jarčeve glave, te su ga odneli u bolnicu, gde je ostao nedelju dana (posle nije mogao da sedi dva meseca, gde god bi se našao stajao je, kao da prkosi nečemu, valjda sudbini), posmatrao je, u gomili gostiju, i slikar naivac, komšija prijateljice našeg mučenog sugrađanina. Ponet iznenadnim naletom inspiracije iliti nadojen mlekom muza, ovaj se slikar odmah dade na posao i namala sliku koju je nazvao: „Moderni satir.“ Ta je slika na Velikoj godišnjoj izložbi u velegradu, daleko od nas, na severu Centralnog kontinenta, osvojila prvu nagradu. Zato je objavljena, u vidu crno-bele fotografije, u svim novinama na našem ostrvu, a bilo ih je dve. Bile su još jedne, ali isključivo za oglašavanje, a objavljivale su i umrlice, tako da ako si hteo da kupiš kuću, stan ili kola, odmah na sledećoj strani mogao si da vidiš ko je u tom stanu pre tebe stanovao ili se u tvojim polovnim kolima vozikao za života. Mi smo se odvajkada pridržavali načela ekonomičnosti tako što smo nabavljali ili gradili nove stvari tek kad bi potpuno upropastili ili istrošili one stare.

4.

Sedeo sam ispred dragstora i pio pivo. Taman je krenulo da mi se manta pred očima (onaj „dobri“ osećaj počeo je da se rađa) kad krajičkom oka ugledah starog ortaka, iz osnovne, kako pokušava da se sakrije od mene iza gajbica s kupusom i paprikama.

- Gde si ti, Stanko, slino matora – povikah iz sveg glasa.

- Ovo, ono… – tiho reče Stanko Slina.

- Kako to: „Ovo, ono“? – upitah ga.

- Ovo, ono, ovo, ono… – odgovori on i zakoluta očima.

Sav zguren, sa opuštenim rukama, upalim očima i tom balom koja se spuštala s kraja leve usne sve do ispupčenog, velikog stomaka, zaista je ličio na slinu, ali sasušenu. Nekada je u toj slini bilo života, obećavajuća budućnost otvarala se pred njom, a mi smo, kao sva deca, glupo i zavidno mrzeli i omalovažavali tu njenu obećavajuću budućnost, osećajući, u našim malim srcima, kako nije u redu da ona stoji ispred nje, a ispred nas ne. Očekivalo se da završi gimnaziju i upiše neki tehnički fakultet, a onda će mu tata srediti specijalizaciju u inostranstvu, Francuska, Engleska, Amerika, ovo, ono... Ćale mu je bio veliko mudo u stara vremena. Matematiku je imao u malom prstu, razlomke, jednačine, decimale, površine i zapremine računao je direktno iz glave, bez da je išta stavljao na papir. Bio je glavni hit na dečijim žurkama. Stalno smo ga davili: „Oduzmi 109 348 od 3 672 876!“ ili „Podeli 5 790 367 sa 5786!“ ili „Koliki je koren od 567?“ Stanko bi odgovarao kao iz topa, a neko bi odmah proverio tačnost odgovora na digitronu. „Bravo, Stanko, slino matora!“ Nama koji smo jedva uspevali da saberemo dva broja bez pomoći digitrona, to je izgledalo kao neko čudo, što je, u neku ruku i bilo, ali čuda imaju tu tendenciju da ne traju dugo jer bi, u tom slučaju, prestala da budu ono što jesu, čuda, i postala normalan deo svakodnevnice.

Pričali su da je to počelo negde na prvoj godini Prirodno-matematičkog fakulteta, a kulminiralo je na čuvenom ispitu Tačka nagomilavanja[1] iz statistike, u trećoj. Stanko je sedeo mirno, na svom uobičajenom mestu u amfiteatru, čekajući da ga profesor prozove, a onda odjednom počeo da okreće glavu levo-desno i ispušta neartikulisane krike nalik majmunskim. Izbacili su ga sa ispita i poslali u bolnicu. Doktori nisu mogli da pronađu u čemu je problem, kako je nastao kvar u jednoj tako finoj i obećavajućoj mašini.

- Uzmi pivo, Stanko – rekoh i pružih mu flašu.

On podiže ruke iznad lica, u paničnom strahu, kao da se brani od nečega, i pobeže kući ponavljajući:

- Ovo, ono, ovo, ono...

[1] Tačka nagomilavanja je tačka niza u čijoj se svakoj okolini nalazi beskonačno mnogo članova tog niza. Pri tome, sama tačka nagomilavanja može, ali i ne mora biti član tog niza. Koliko god „sužavali obruč“ (tj. smanjivali interval) oko tačke nagomilavanja, nikad se taj obruč ne može suziti toliko da unutar njega ne bude beskonačno članova niza.

5.

Svako u našem gradu poznavao je M'badea. Bio je semenkar, dakle prodavao je semenke, susam, razne grickalice, ispred bioskopa, na utakmicama, koncertima i sličnim sportskim i kulturnim manifestacijama. Jedno vreme su se ti hepeninzi u našem gradu, pa i na čitavom ostrvu, događali veoma često. Skoro svakog dana održavana je neka sportska priredba ili slet, bioskop je radio tokom cele nedelje (predstave su počinjale u četiri, šest i osam), a često bi neka od dvesta pedeset političkih partija registrovanih na našem ostrvu održavala miting podrške svom vođi ili vođama, pa je M'bade tada imao mnogo posla. Protesti i štrajkovi nisu nikad održavani, jer je građanstvo bilo zadovoljno postojećom društveno-političkom situacijom. Osim problema koje smo imali sa onima iz njihovog sela, drugih problema nije bilo.

Mnogo smo se voleli i štovali međusobno. Ta naša ljubav ponekad je prelazila granicu normale, tako da si često mogao videti na ulici dvojicu starijih muškaraca kako se drže za ruke i zaljubljeno gledaju, čas jedan u drugoga, čas u plakat partije koju očigledno, obojica podržavaju. Najistaknutiji filozof sa našeg ostrva bio je Starac Fitomba (1815-1890), a on je u svom čuvenom delu S Kilimandžara na Kilimandžaro (1872) napisao sledeće: „Ljubav ima tendenciju da teži samoizražavanju i kada dosegne do tog nivoa da se mora ispoljiti, onda je to ispoljavanje gotovo nemoguće zaustaviti ili sprečiti.”[1] Takvo ponašanje bivalo je veoma izraženo na fudbalskim utakmicama (fudbal je bio najpoplarniji sport na našem ostrvu), među navijačima koji su naročito voleli da se skinu goli do pasa, zagrle se, okrenu leđa terenu i, tako goli i zagrljeni, skaču i pevaju navijačke pesme pune ljubavi prema svom klubu, ali i mržnje prema svim drugim klubovima koji postoje na ovom belom svetu. Kod nas se ljubav prema nekome ili nečemu oduvek najbolje izražavala mržnjom prema nekom ili nečem drugom.

Jednog sunčanog majskog dana, baš pred finale Kupa našeg ostrva, vođa grupe navijača (inače, diplomirani menadžer sporta i turizma), pukom igrom slučaja, uhvatio je M'badea kako, pišajući na semenke, razbacane po podu javnog toaleta, postiže onu resku i neodoljivu slanost, po kojoj su njegove semenke bile nadaleko poznate. To mu se nikako nije dopalo, smatrao je takvu pripremu semenki za prodaju isuviše primitivnim, te je pozvao nekolicinu odanih poklonika i naložio im da M'badea dozovu pameti. Akcija se otela kontroli (ili možda nije), tek oni su ga uhvatili, izneli na rukama poput sportskog heroja, bacili na ulicu i počeli šutirati nogama. Nakon dobrih deset minuta iživljavanja, najveći i najsnažniji od njih, podigao je poprilično masivan betonski blok i njime razmrskao M'badeu glavu.

Ne treba posebno naglašavati da policija nikad nije pronašla počinioce ovog zlodela. A, da! Ne treba naglašavati ni da je M'bade bio iz njihovog sela.

[1] Starac Fotimba: „S Kilimandžara na Kilimandžaro“, str. 1543

6.

Imao sam prijateljicu iz srednje škole u koju sam bio zaljubljen do ušiju. Možda zbog njenih velikih, crnih očiju, možda zbog velikih sisa, koje su tako često težile iskakanju iz belih, njoj omiljenih košulja, možda zbog nečeg trećeg, ne znam. Kako to obično biva, nikada me nije uzimala za ozbiljno, iako sam sve vreme buljio u nju, pratio je do kuće, nosio torbu s knjigama i kupovao joj užinu (tada smo imali para, otac je bio živ i radio poslove za vojsku). Njoj su se dopadali momci od dvadeset pet, dvadeset šest i dvadeset sedam godina. Iz nekih čudnih razloga, momci od dvadeset četiri i dvadeset osam godina kod nje nisu imali nikakve šanse. Prve je nazivala „klincima“, a druge „matorcima“. Kako je znala koliko je ko od tih momaka tačno imao godina, nikad mi nije bilo jasno. Mlade muškarce u tridesetim teško je razlikovati, a kamoli odrediti im godine. Svi sliče kao jaje jajetu, kao da ih je isti otac pravio. To što oni misle da su različiti i nešto posebno, to je njihovo mišljenje i do njega ne treba previše držati, jer svima se njima po glavi vijaju identične misli i svi teže istovetnom cilju. Takođe, svi se oblače isto, uniformisani su, iako i za to misle kako se ističu svojim osobenim stilovima. Kad nekog od njih sretneš na ulici, nikad ne znaš koga si tačno sreo, ali nema problema, razgovor je uvek isti, isprazan i glup. Samo mu nemoj ni slučajno pominjati ime jer se oni jedino po imenima mogu nekako razlikovati, što je, verovatno, glavni razlog zbog kojeg jedan drugog zovu: „Džek“, „Džoni“, ili titularno: „Kralju“, „Care“, „Legendo“ i tome slično.

Sve u svemu, dok sam bio klinac, jedan Džoni je jebao moju prvu ljubav. To i nije bilo tako strašno, taj Džoni je bio kul tip, visok, plav, vozio je prosečna kola, ali kolima se, kao i konjima, u zube ne gleda. Radio je nešto, imao dovoljno para, pričao dobre viceve i davao nam je cigarete. Ponekad i po dve, jednu bi nam odmah pripalio svojim zlatnim „zipo“ upaljačem, a drugu bi nam stavio u džep košulje ili za uvo. Mi smo sedeli ispred video-kluba, pili koka-kolu, pušili, ako smo imali šta, i pljuckali na beton. Ispred nas je uvek bila velika bara pljuce, koja bi često prespavala na tom mestu da bi sledećeg dana postajala duplo veća. Pričali smo gluposti, balavili o sportu, politici i ubistvima lokalnih mangaša, veličali heroje ulice i žigosali drukare i dramosere svih vrsta. Neki su nabavili „spektrum“ i igrali bezvezne igrice na njemu po celi dan i noć. „Uši su im se izdužile a oči izbečile“, konstatovali smo kada bi ih sreli, jer se više nisu družili s nama. Drugi su iznajmljivali porniće ili kupovali porno časopise na kiosku i drkali sve u šesnaest, dok im se nisu vratovi ukočili. Treći su počeli da se drogiraju ozbiljnim stvarima i oni su ubrzo pocrkali ili otišli za Indiju, pošto se pričalo kako tamo možeš da nabaviš drogu za džabaka. Četvrti su postali prave paljevine pa su se ubijali međusobno, jer su prethodno poubijali sve ostale. Peti su nekako isplivali iz tog okeana pljuvačke, na jedvite jade dokopali se obale i otišli dalje.

Ja sam mirno sačekao dvadeset godina i pojebao ćerku svoje prijateljice iz osnovne škole u koju sam kao klinac bio zaljubljen do ušiju.

7.

Kako je tačno odpočeo rat između našeg grada i njihovog sela, nikome nije poznato. Odjednom, u našem se gradu počeo osećati smrad jakog intenziteta. Taj se smrad proširio po čitavom ostrvu poput kuge, gube ili neke druge boleštine, od čoveka do čoveka, od deteta do deteta... Čak su i životinje počele da ga osećaju i da se mrze, naši su psi lajali na njihove, njihove mačke frktale na naše, a šta su tek magarci i volovi radili da i ne govorim.

Na našoj televiziji prikazan je autentičan snimak napada njihove mnogobrojne vojne jedinice (rekoše da je u pitanju bila čitava četa od stotinak vojnika) na malobrojnu grupu branilaca (njih desetak) jedine njive koju je naš grad posedovao u planinama. Mučki, pod okriljem noći, tačno pred zoru, dok su branioci spavali snom pravednika i težaka, iskočiše zveri iz šume i mraka i, pre nego što su se ovi opasuljili, pobiše ih sve i zauzeše našu njivu. Ono jest, ta njiva nije bila samo naša. Po ugovoru potpisanom pre 200 godina, ako ne i više (ugovor je nestao netragom), pola te njive pripadalo je njihovom selu, ali su se oni svog dela odrekli potpisavši novi ugovor (koji je takođe izgubljen), pre nekih 50 godina, posle Velike gejačke bune, značajnog istorijskog događaja, u kojoj smo, zajedničkim snagama, za sva vremena, oterali mrskog nam neprijatelja sa našeg ostrva, pravo u vodu. S druge strane, na njihovoj televiziji (njihovo selo imalo je lokalnu televiziju, začuđujuće razvijenu) pojavio se snimak na kojem se vide branioci naše njive kako mučki, pod okriljem noći, tačno pred zoru, napadaju grupu civila, koji jesu bili naoružani puškama i pištoljima, ali nisu imali uniforme, i zarobljavaju ih. Par nedelja kasnije, kad je rat već uveliko trajao, pojavio se još jedan snimak, na kojem branioci, naši heroji, kolju i seku glave njihovim civilima, za koje se pretpostavlja da su upravo oni koji su bili zarobljeni u prvom napadu. Taj montirani snimak je bio izuzetno kvalitetan, ali niko od nas nije mogao poverovati u njegovu verodostojnost, osim nekolicine mutivoda i špijuna koje je ubrzo progutao mrak. Zanimljivo je da oni svoje vojnike nisu nazivali „vojnicima“, već „oružanim civilima“. Koja je razlika između to dvoje, nikome nije bilo jasno, kao ni zagonetka, otkud civilima naoružanje. „Otišli su u prodavnicu i sami ga kupili“, rekao je jedan njihov zvaničnik.

Dok su se naši komentatori i vojni analitičari bavili pitanjem gde se nalazi ta prodavnica i koliko u njoj koštaju puške i pištolji, u gradu se pojavila grupa ljudi, tri mladića i dve devojke, svi visoki, plavokosi i lepi, koji su po plotovima, banderama i zidovima počeli lepiti neobične plakate. Na njima je bila prikazana predivna dolina puna drveća i cveća, kvoz koju je proticala bistra rečica, oko koje su se izležavali nasmejani ljudi u belom, muškarci, žene i deca, u društvu takođe nasmejanih divljih i domaćih životinja. Propratni tekst plakata bio je napisan na stranom, verovatno njihovom jeziku, i niko od nas ga nije razumeo jer mi nismo govorili strane jezike. Ne znam zašto mi je ovo palo na pamet, ali znam da je meni onaj nasmejani medved delovao zastrašujuće, a od nasmejanog magarca imao sam noćne more nedelju dana. I dan danas, mislim kako nema ničeg strašnijeg od toga.