MARKO, ŠARAC I VALHALA (odlomak)

x x x

Hodali su jedan kraj drugog ka kraju tamnog hodnika. Svetlost je bivala sve jača i jača da bi ih napokon, oči toliko zabolele te su se morali okrenuti leđima prema njoj. Pokušavali su poći prema svetlosti nekoliko puta, ali je bol bio neizdrživ, nije se moglo dalje. Pogledaše se tupo, slegnuše ramenima i krenuše natrag.

Hodnik se račvao na više manjih. Oni se odlučiše ne rastajati i nastaviše pravo. Niza zidove poče curiti krv, slivala se do zemljanog poda koji ju je upijao. Od silne krvi hodnik se pretvori u veliku baru živog, tamnocrvenog blata. Njih dvojica počeše tonuti. Vikali su i bacakali se na sve strane tražeći spas, ali ga ne nađoše. Oči, nos, usta i pluća napuniše im se krvlju i blatom. Tešilo ih je to što su već bili mrtvi, pa nisu mogli umreti ponovo.

Probudiše se na zelenoj livadi. Nedaleko od njih mirno su pasle dve krave i jedan bik, a krupan, brkati čobanin, s gunjem preko leđa i crnom šubarom na glavi, sedeo je ispod kruške, čuvajući stado od desetak ovaca. O pojasu nosio je strašno oružje, veliki buzdovan šestoperac. Polagano, s vidnim uživanjem, jeo je mladi luk i slaninu, koju je sekao oštrim nožem, i halapljivo pio crveno vino iz poveće buteljke. Tamnocrvena tečnost curila mu je niz bradu. Kraj njegovih nogu kunjao je veliki, šareni pas. Čobanin bi, s vremena na vreme, bacio poneko parče slanine k njemu, a ovaj bi podigao glavudžu i zgrabio ga u letu. Ugledavši Milana i Haruna, pas se podiže i zalaja glasno.

– Ne bojte se! Pristupite slobodno. Neće vam on ništa – reče brkajlija dubokim glasom.

– Veliki je, bolan! – reče Harun.

– Jest’ veliki! To je moj Šarac! – brkati pastir namignu ponosno.

– Lijep je – reče Milan, tek da kaže nešto umesto pozdrava.

– Kako nije!? A što je pametan, ne mož’ vjerovati! Što god mu kažem, sve razumije! Vidite ovo! Lezi, Šaki!

Pas leže.

– Gledajte sad ovo! Stani na dvije noge!

Šarac stade na dve noge i poče hodati tako.

– Što kažete? – upita pastir.

– Ono... Svaka čast! – reče Harun.

– Skoro, pa ko u cirkusu, bolan – reče Milan.

– Šteta što ga ne vidjeste kad bijaše konj! To je bila kljusina! Za pjesmu i priču.

– Ne kapiram, ba! Kad je i gdje bio konj? – upita Harun.

– U stara vremena, tamo dolje – odgovori pastir.

– Meni se čini kako smo mi otišli dolje, a ne gore – reče Milan.

– Dolje, gore, lijevo, desno, ovdje, ondje... Sve ti je to isto. Nego, ajte sa mnom! Moram vas upoznat s momcima.

– Kojim momcima?

– Kako kojim!? S vašom braćom, po materi i oružju. Eno ih, u dolini, razapeli šatru, jedu, piju, uživaju... Ima tamo i djevojaka. Sve su djevice.

– Iz mog iskustva – reče Harun – djevice nisu baš najbolje.

– Pa, dobro, naći će se za tebe i neka radodajka, ho-ho-ho! – nasmeja se glasno pastir. – Svakom po željama i zaslugama... Ajmo, ali polagano! Nigdje ne treba žuriti. „Što je brzo, to je i kuso“, govorila je moja stara majka Jevrosima.

I tako krenuše njih trojica niz brdo, dok je Šarac veselo skakutao oko gazde, koji bi, onako u hodu, bez ikakve muke, na svakih pet-šest koraka, desnom rukom bacao topuzinu nebu pod oblake, uhvatio je pre nego što bi pala na zemlju, pa zafrljačio ponovo uvis. Odozdo se čula muzika, pesma i smeh, veliki šator, beo kao ogroman labud, prekrivao je čitavu dolinu. Neko je vikao: „Iziđi napolje, ako smiješ! Pokazat ću ti ko je Hasan-aga!“

– Hasan-aga!? Je li to onaj iz pjesme? – upita Milan.

– Ne bih ti znao reći. U moje vrijeme se o njemu pjesme nisu pjevale. Ali, vjeruj mi, i nije neki junak. Miloš ga je četiri ili pet puta prebio ko pseto, eto tu, ispred šatre.

– Koji Miloš? – upita Milan.

– Obilić, koji drugi!? – začudi se pastir.

– On mlati sve redom, a Turke najviše. Ne može ih očima smisliti.

– Kakav je ovo dženet, bolan, gdje se ljudi biju i mrze? – upita Harun.

– Oklen ti to kako je ovo raj, sinko!? – odgovori brkati pastir, nasmejavši se.

– Što je onda ovo?

– Ovo je mjesto gdje svi mi možemo napokon biti ono što smo. Duboko u duši svako je okovan. Ovdje okova nema, nema vremena, pravila, zakona nužde, ljudskih i božanskih, slobodni smo raditi što god poželimo, sve dok ne ugrožavamo tuđu slobodu. Recite vi meni, junoše viteške, ima li većeg blaženstva i raja od vječnog života pod viteškom zakletvom?

– Valjda nema – odgovoriše obojica.

– Eto, vidite! – zaključi brkati pastir i raširi vrata šatre uvodeći ih unutra.

x x x

– Posednite za sto mlade vitezove! – povika visoki riđokosi ratnik u srednjovekovnom oklopu, na čije reči ustadoše dvojica vojnika, jedan u austrougarskoj, drugi u srpskoj uniformi iz Prvog svetskog rata, i ustupiše mesto Harunu i Milanu.

– Dajte vina i devojke! – naredi riđokosi.

Odmah doleteše dve lepotice obučene u nošnju trbušnih plesačica, njihove zanosne obline nazirale su se kroz tanku, belu tkaninu. Harun dohvati najbližu sebi i posadi je u krilo. Ona ga zagrli i šapnu mu mazno: „Ja sam samo tvoja.“ Začudio se jer nije osetio nikakvo seksualno uzbuđenje. Na lepu ženu reagovao je instinktivno, pokrenut svesnim erotskim nagonom, impulsivno, gotovo refleksno, ali ono što ga je zapravo privuklo k njoj bila je lepota, tačnije iskreno divljenje, kao onomad na apsolventskoj ekskurziji u Grčkoj kad je, prilikom posete atinskom Narodnom muzeju, ugledao kip Afrodite Kiparske i poželeo da je poljubi. Milan popi gutljaj vina, iako nije bio žedan, gusta tečnost prođe mu kroz grlo i zagreja stomak. Popi još jedan, pa još jedan poduži. Čuo je glasove vitezova kako ga bodre, pio je sve više, ali nije osećao ništa, čak ni onu toplinu kao posle prvog gutljaja. Hrana koju su obojica jeli, bungur od divljači, kokošje, svinjsko, goveđe i jagnjeće pečenje, pite od sira, mesa i pečuraka, rečna i morska riba, povrće svih vrsta, sarme od kupusa i zelja, punjene paprike i tikvice, čorbe i supe, sve to nije imalo nikakvog ukusa. Žvakali su i gutali kao roboti koji obavljaju svakodnevni posao.

Vitezovi iz raznih vremena prežderavali su se i opijali, dok su im prelepe, oskudno odevene devojke donosile hranu i dolivale piće bez prestanka. Između zalogaja i gutljaja pevali su, lupali čašama i pesnicama o sto, a muzičari, koji svirahu čudne, starinske instrumente, i pevačica, koja je arlaukala sve u šesnaest, slabo su se čuli od njihovog dranja. Pesma nije imala neku melodiju, bila je to koračnica jakog ritma, u čijem su se tekstu pominjale bombe, topovi, puške, tenkovi i slična oružja, kakva nikad za života većina prisutnih nisu mogli videti. Milan je bio siguran kako su jedino Harun i on pucali iz „kalašnjikova“, a upravo ta reč beše refren pesme koji se ponavljao svakih minut-dva. Pesma je bila potpuno besmislena, te obojica poželeše da je nikad nisu ni čuli.

– Pevajte sa nama, braćo vitezovi! – prozva ih riđokosi.

Oni zapevaše u jedan glas, a reči su dolazile same od sebe, kao da su ih znali oduvek, kao da su bile urezane u njihove mozgove odmah po rođenju.

„Jebeš ti ovakvu Valhalu!“, pomisli Milan. „Dolje sam barem nešto ljudski osjetio.“ Seti se kako je to bio strah, neopisiv strah, užas nad užasima, i kako se jedino tada osetio stvarno živim. Suočen sa večnošću bez ukusa i mirisa, bez osećaja, on gorko zažali za životom, ma koliko strašan i besmislen bio. Pogledavši u Haruna, zaključi da i ovaj isto misli, te reče: – Bojim se, brate, kako ćemo nas dvojica ovdje ishlapjeti od dosade. – Što ćeš, brate!? – odgovori Harun. – Sami smo to izabrali. – Ili možda nismo? – Ili možda nismo. Nastaviše pevati. Glas je izletao iz grla kao đule iz topa. Bum-bum-bum, tres-tres-tres! Zajedno sa svima ostalima udarali su pesnicama o sto i nogama o pod. Udaraju još uvek.

(Odlomak iz romana "Doći će pun snage")