DEMNACIO MEMORIEM III (Odlomak iz romana "Doći će pun snage") 2

Prepiska zarožanskog popa Gojka Tasića i protojereja Lavrentija Mišića

PISMO ŠESTO

Dragi moj Gojkane,

Da ti odmah javim najvažnije. Žena ti je bez problema stigla ovamo i već sam poslao momka po doktora. Pošto je Ćoravi Jovan morao odmah natrag u Zarožje, o rezultatima pregleda i njenom zdravstvenom stanju detaljno ću te obavestiti u sledećem pismu. Meni se na prvi pogled čini kako je s njom sve u redu, izgleda mi još lepša nego kad sam je video poslednji put. Doduše, sada je u licu pomalo žućkasta, a ranije je bila rumena kao ruža, ali i to joj dobro pristaje.

Drago mi je što te tvoji seljaci kljukaju ko gusku. Lepo sam ja govorio da oni imaju hrane, samo kriju. Zahvaljujem ti se na svemu što si mi poslao. Biće dovoljno za neko vreme. Obavestiću te zatreba li mi još štogod. Ovde kod nas, u varoši, odavno već vlada nestašica određenih proizvoda, pre svega higijenskih potrepština, sapuna i deterdženata. Švabe se trude da obezbede sve to, ali njihova im je vojska preča od običnog naroda, pa dok podele sapune vojnicima, malo šta ostane za gradsku raju. Zamolio bih te još i da mi sledeći put pošalješ nekoliko seljačkih sapuna. Zasigurno svaka ženska u tim tvojim selima zna da ih pravi. Raspitaj se malo.

Ne kukaj na vreme što prolazi, prijatelju, neka ga, nek ide, šta mi tu možemo? I ne brini, još nas dvojica nismo rekli poslednju reč, a veliki su zadaci pred nama. Neće ovaj rat večito trajati, kao što nije i onaj prethodni, treba opet podizati porušeno, ne samo kuće, puteve i mostove već i ljude, narod. On se u ratu urušava više nego sela i gradovi, jer čovek je sagrađen od najmekšeg materijala, od zemlje i prašine. Sve ga bije i ubija. Ko će narod podizati iz pepela, ako ne mi? Neće valjda komunisti, zemlja ih se najela?! Božja kazna sustigla je tog tvog Kamdžiju komesara, jer On sve vidi i sve zna. Govorio je i radio protiv Boga, sad neka se kuva u paklu, tamo mu je i mesto. Dobro si napisao ono kako treba „bataliti snove i vračeve“. Nisu to čista posla. Čuo sam ja za te tvoje Plotoviće ovde u Valjevu, a otkad je stariji brat, Milija, prorekao kako će Aleksandra ubiti u Francuskoj, pa se to i ostvarilo, zna za njih pola Srbije. Priča se da su starci vidoviti, da proriču budućnost. Ne znam da li je to istina ili nije, ali šta god da im u glavudže dolazi o onome što će tek biti, o vremenu što će doći, to od Boga nije. Biće da te poruke od nekog drugog dobivaju. Psoglavi, moj Gojkane, žive samo u bajkama. Meni je o njima davno još moja pokojna baba Melanija pričala priče. Kako su to čudovišta sa telom čoveka, a glavom psa, kako se hrane ljudskim mesom, a naročito vole devojačke sise i dečačke butine, pa deci kidaju udove. Ti tvoji Zarožani su gluplji nego što sam mislio kad su krenuli u hajku na njih. Nije nikakvo čudo što ih nisu našli. I o ta tri planinska vrha što se nalaze iza tvog sela pričaju se bajke i le-gende. Ta planina zove se Vitogor i nekada su na njoj živeli bogovi, ona je bila njihova kuća, a kako svaka kuća u selu ima psa čuvara, tako je imala i ova. To su bili ti tvoji psoglavi.

Nekada davno, dok je Sveti Sava hodao zemljom, đavo je podstakao stare bogove da se pobune protiv Hrista našega, njegovog učenja i crkve. Oni su poslali Čumu među narod, ali tako da bolest napada samo one koji su prihvatili naše slatko pravoslavlje. Zbog toga se Sveti Sava strašno naljutio na njih. Prethodno pripitomivši psoglave čuvare, popeo se na Vitogor planinu (kažu da tamo negde još uvek postoji otisak njegovog stopala u steni) i zatekao stare bogove na gozbi. Sedeli su ispred velikog, drvenog hrama, za trpezom bogatom ićem i pićem, na sredini velike poljane pune raznolikog planinskog cveća i trave. Miris jorgovana i medovine širio se svuda naokolo, a prelepe vile planinkinje pevale su milo-zvučne melodije. Svi stari bogovi, osim hromog Crnboga i njegove žene Morane, bili su tamo. Stribog, Triglav i Jarilo sedeli su jedan do drugoga s leve strane stola, Veles, Svetovid i Dajbog s desne, a za čelom je dremao, večnim umorom ophrvan, veliki Svarog. Boginje Vesna, Lada i Mokoša behu smeštene na kraj trpeze. Kod njih se smestio moćni Perun, gospodar munje, i dosipao im vino i medovinu u zlatom ukrašene rogove, iz kojih su svi pili. Veselili su se, gostili i uživali. Tad četvoroglavi Svetovid ugleda Svetog Savu i reče: – Gospodaru Svarože, eno nekog crnorisca kako ide k nama. – Svetovide, ti sve vidiš – reče Svarog, lagano podigavši kapak na desnom oku, s kojeg otpade paučina – a ne vidiš da to nije bilo koji crnorizac, već je ono Rastko Nemanjiću, najmlađi i najmiliji sin Stefana Nemanje, vladara sve srpske zemlje odavde do mora. To reče, pa sklopi oko i nastavi snivati. Na to se zlatobradi Perun podiže od stola, baci rog u travu i reče: – Nešto mi se Rastko rasrdio, priprav’te se, dobro biti neće, dolazi nam Svetu Knjigu čatat. Bogovi prasnuše u smeh. Sveti Sava priđe stolu i stade naspram Peruna. – Dobro nam došao, prinče srpski – reče Perun. – Šta te dobro na Vitogor nanelo planinu?

– Da je dobro, da bi dobro bilo, al’ se bojim dobro biti neće – odgovori Sveti Sava. – Vama vidim sve na bolje ide, ne fali vam dara sa oltara, gostite se razne đakonije, a moj narod od pošasti strada, izgibe mi i mlado i staro, prazne crkve, prazni namastiri, grijeh vapje Bogu do odaja. Vi moj narod kugom čašćavate, crnom vinom i crnijem ’lebom, a sebe ste bogato spremili. Dok to kažem Bogu jedinome, jedinome i istinome, neće vama novi danak sinut!

– On je Bog, a mi bozi nismo!? – gromoglasno riknu Perun srebroglavi. – Dozvoli mi, mili gospodaru, da ga samo jednom munjom taknem, da ga sravnim s ledenom zemljicom.

Svarog ovog puta ne otvori nijedno oko, već nastavi mirno spavati. To još više razljuti Peruna, a kad ču šta Sava dalje reče, on se potpuno raspomami:

– Ti, Perune, bolje se ne javljaj, jer ćeš mnogo gore nastradati neg’ u bijelu gradu Kijevskome, u velikog kneza Vladimira, kada su te tukli batinama.

– Puste priče, kopile iz Raške! Neću više tražit dopuštenje od Svaroga, moga gospodara, pamet ću ti u noge utjerat! Pripremi se ispustiti dušu što je u te Tvorac udahnuo! – izazva Svetog Savu Perun, bog groma.

Svi se bogovi uplašeni skloniše u stranu, jer su dobro znali da Perunove munje mogu da ubiju čak i njih, ali Sveti Sava ne. On se spusti na kolena i prekrsti tri puta, pa reče:

– Ne bojim se tvojih pustih pretnji, jer je meni dobri Bog u pomoći. Njegova je sila pogolema od tvojijeh munja i gromova. On je Alfa, on je i Omega, Bog je sve, u svemu ga ima. Svaka sila ima nadsilu, svaka sablja ima veću sablju.

Perun se na to gromko nasmeja i ne sačekavši da Sava ustane, podiže ruke iznad glave te baci na njega munju. Grmnu snažno grom, a odjek sa okolnih planina i klanaca učini njegov glas stotinu puta jačim. Sava odlete pedesetak metara, udari telom u drvo i pade na zemlju. Tu ostade ležeći, dok su se iz njegove mantije podizali oblačići dima i brzo nestajali na svežem, planinskom vazduhu. Perun se, pomalo iznenađen što se sve ovako brzo i lako svršilo, okrenu ka ostalim bogovima i reče:

– Hrabro pade, Savo Nemanjiću. Hrabro pade, al’ se lako dade!

– Nemoj zorom proslavljati danak, paganski idolu – reče Sveti Sava podižući se sa tla pomoću velikog, drvenog štapa, koji je uvek nosio sa sobom. Tada se iznad njegove glave oblaci rastaviše, nebo se otvori, i sa visina na Savine ruke pade sjajan zrak svetlosti. Odozgo se začu harmonična melodija, božanstvena muzika sfera, koju pevaše hor na hiljade nebeskih anđela. Sava podiže ruke ispred sebe, zrak svetlosti odbi se od njih i udari štapom snažno o tlo ispred nogu, zanemelih od iznenađenja i uplašenih, starih bogova. Na tom se mestu stvori ogromna rupa, iz koje je dopirao užasan smrad, i svi stari bozi, jedan za drugim, popadaše u nju. Kumili su i bratimili, plakali i molili, cvileli kao pokisli psi, ali nije im bilo pomoći. Samo je stari Svarog, i dalje kunjajući na svome tronu, prekriven paučinom od glave do pete, otvorio oba oka i, dok mu se lik polagano gubio u Tartaru, prozborio:

– Proklet da si, Savo Nemanjiću! Ne imao roda ni poroda, nek ti muka prati pokolenja što ih svojim nazivaš narodom! Nemanjići, od pasjeg semena, propalo vam na zemlji kraljevstvo, a na nebu dovek carovali, svadili se i mrzeli stalno, jedan drugog slali u pakao, što imali ostalo vam pusto, zadužbine, vaših ruku delo, sve postale štale neverničke, zaborav vam ispratio ime, po dobru vas niko ne pamtio!

10.8.1941. godine,

Valjevo

Protojerej, Lavrentije Mišić

PISMO SEDMO

Dragi Lavro,

Mnogo ti zahvaljujem na nadasve zanimljivoj bajci što mi je ispriča. Od malih nogu nisam čuo tako dobru. Volim što se Sveti Sava pojavljuje u njoj, kao neki vučji pastir, jer mi Srbi vuci jesmo. „Čovek je čoveku vuk“, rekoše prepredeni Latini, a kod nas ide to ovako: „Vuk je vuku čovek.“ Dobro si zapamtio imena starih bogova: Perun, Svarog, Svetovid, Morana, Živa... Ne treba te stvari zaboravljati. Ono što smo nekad bili, bili smo, u šta smo verovali, verovali smo, nije nam na sramotu, ma šta mislili priglupi i nedovoljno obrazovani ljudi. Doduše, nisam najbolje shvatio kakve veze tvoja priča ima s mojom pričom o psoglavima, osim što se u tvojoj oni pominju kao psi čuvari starih bogova.

Baš lepo od tebe što me podseti kakve su i kolike sve te gluposti iz našeg usmenog predanja. Mada sam, bojim se, počeo ozbiljno ulaziti u sve to. Pre neko veče, učinilo mi se da sam, u blizini štale, ugledao neobičnu spodobu. Bila je visoka dva metra i imala kozje noge, to sam dobro video, a nosila je okrvavljen gornji deo vojničkog šinjela i šajkaču, sa ušivenom zvezdom petokrakom, na glavi. Izašao sam iz kuće i krenuo ka njoj, s lovačkom puškom u ruci. „Ko si ti i šta hoćeš?“, upitao sam. Okrenula se prema meni i ja ugledah njenu pseću gubicu. „Hoću tvoju kozu, pope“, rekla je, a glas joj je zazvučao kao režanje. „Šta će tebi moja koza?“ „Ne treba meni, nego mome gospodaru. Ratna su vremena, pa nema žrtava za njega. I on mora od nečeg živeti“, reče, a iz usta joj jedna bala kanu na zelenu travu. „Idi, alo, odaklen si došla“, rekoh i opalih iz puške. Čudo nestade, kao da ga nije ni bilo. Ostadoh sam, ispred štale, s puškom koja se pušila. Sad mi je jasno kako mi se sve to pričinilo, a najverovatnije će biti da sam budan sanjao. Ono čega nema, ne može ni biti, a ako i bude, biće neki privid. Naše oči umeju se poigravati s našom glavom...Ili će biti obrnuto? Kako bilo, ono što vidimo, nije uvek tamo. Gde je, to je već drugo pitanje.

Nisam ja jedini kome se priviđaju čudovišta i raznorazna bića iz mašte. Slaviša, vlasnik kafane, visok i debeo čovek, uvek razbarušene ali masne crne kose, proveo je čitavu noć zatvoren u svojoj kafani. Kako tamo sada retko ko zalazi, on je čekajući mušterije, zaspao za stolom. Probudila ga je čudna buka, nekakvo kikotanje i režanje. „Ko je to tamo?“, upitao je. Neko tri puta zakuca na vrata. „Pusti nas unutra, gazda. Hoćemo da pijemo!“, začu on leden i piskav glas spolja. Pogleda na sat. Bilo je tri posle ponoći. Gluvo doba. „Šta hoćete da pijete?“, upita Slaviša avetinju. „Krv, gazda! Krv hoćemo tvoju da pijemo!“, zakevtaše sve aveti uglas. Koliko ih je bilo, Slaviša nije video ni mogao znati, pošto se, čuvši njihove reči, sakrio ispod stola, ne zaboravivši prethodno da zamandali kafanska vrata. Do prvih su petlova aveti vrištale i skičale, vitlajući neumorno oko kafane „K’d Slaviše na bregu“, a siroti Slaviša je premirao od straha držeći srebrnu viljušku u rukama. Kad je ujutro njegova žena došla po njega, pronašla ga je izbezumljenog i potpuno osedelog. Ljudi kažu kako je breg na kojem je Slaviša podigao kafanu uklet, kako je tu, nekada davno, bilo gradište Crnboga, mračnog božanstva podzemlja, a neki tvrde da su se baš na tom mestu, još u rimsko doba, ukrštali put iz Dalmacije za Nais i onaj iz Ilirika za Singidunum. Sve to može biti, ali može biti i to kako je Slaviša iz dosade, onako sam za sebe, popio previše rakije travarice, od koje su dve čašice dovoljne da više ne vidiš ono čega ima, a tri da lepo vidiš i ono čega nema.

Mita Popin i Đorđe Cvonjak pekli su rakiju u Mitinoj kolibi poviše sela. Obojica su stare pijandure, ali tvrde kako te večeri nisu popili ni kapi. Moguće je jer, izgleda mi tako, kod nas u Zarožju sve je moguće. Sedeli su tako i pričali, kad Mita začu neke čudne zvuke koji dolaze iz tora. Uh, oh, ah! Neobični uzdisaji, a bogomi, i izdisaji. Začudi se Mita, šta bi to moglo biti?! U toru je imao jedva šest ovaca, jednog ovna i tri jagnjeta. „Idi vidi šta rade ovce“, reče on Đorđu. „A što ja? Ovce su tvoje“, odgovori ovaj. „Jesu, ali i pecara je moja. Nisi valjda mislio za džabe sedeti kraj mog kazana i piti moju rakiju, smrade jedan!“, odbrusi mu Mita. „Ti si uvek govorio kako smo nas dvojica ortaci, kako treba da se uzajamno pomažemo“, reče Đorđe. „Jaki smo mi ortaci sad kad je tebi celo imanje otišlo na doboš pa više nemaš ništa, osim one brvnare što prokišnjava kao bušno korito... Nego, je l’ ideš ili ja sve moram sam?“ Đorđe je ćutao i potpirivao vatru ispod kazana. „Eh, kukavice ćelava!“, reče Mita ustajući sa tronošca, a tako ga je nazvao jer je Đorđe pre nekoliko godina oboleo od bolesti zbog koje je izgubio sve dlake sa tela, pa tako i s glave. Kako je prilazio toru, neobični zvuci bili su sve glasniji, a začu se i ovčije meketanje. Kad je stigao do ograde, Mita podiže svetiljku i povika: „Ko je to tamo?“ Meketanje i uzdisaji se pojačaše i on jasno, pod svetlošću lojanog fenjera, ugleda čudovište sa glavom psa, a telom čovečjim, kako mrči jednu od njegovih ovaca. „Mani mi to svetlo s očiju!“, reče spodoba. „Šta to radiš s mojom ovcom, nesrećo?“, upita Mita. „Otkad je tvoja žena umrla, nemamo ništa bolje za guženje“, odgovori mu psoglav. I tako ti se Mita, sav pokunjen, vrati do pecare. Kad ga je njegov ortak Đorđe pitao šta je video, on ne reče ništa, samo odmahnu rukom i nateže flašu s džibrom. Od te večeri više ne pali tri sveće za mrtve, nego dve. Šta je sve doživeo Ćoravi Jovan, kad se u svojim starim, volujskim kolima, po mrklom mraku, vraćao iz grada, kako je pokupio neku babu vešticu i šta mu se sve dogodilo dok nije zorom stigao u selo, ispričaće ti on sam, kad ti bude doneo ovo pismo. Ja ne mogu, mučno mi je više fantazije i izmišljotine prepričavati. Čudno je to što se svi oni kojima su se takove dogodovštine desile kunu u Boga kako je sve živa istina. Pričanje im je krajnje razložno, iako su potreseni i uplašeni, a što je najvažnije, oni će ti svoje priče isponova prepričati do u tančina isto kao prvi put kad su ih ispričali. Da li je đavolja iluzija toliko jaka pa se ne mogu nikako zaboraviti i u priči pogrešiti, ili su sve dobro napamet naučili, otkud znam?! Nemoj biti lenj, nego odmah napiši odgovor u kojem ćeš mi detaljno prepričati šta je doktor rekao za Živanino zdravlje. Ti znaš da je ona meni sve i da nemam nikoga drugoga do nje. Svi moji su odavno otišli raju u naselje. Ona je moja prava duša. Bez nje bih bio šupalj kao prazna bačva, tvrd i mrtav kao stena. Zamoljavam te još jednom, čuvaj je i pazi kao da je tvoja.

14. avgust 1941. godine

Zarožje

Tvoj večiti dužnik,

pop Gojko

PISMO OSMO

Ne mogu ti se, brate, požaliti. Gledam svet oko sebe i vidim da sam jedan od srećnijih. Kako i zašto sam tu sreću zaslužio, ne znam?! Da li me je sam Bog pogledao, jer „Bog je ljubav“, rekosmo i naučismo, ili je sve to samo obmana zabludele mi duše, kušnja na koju me nečisti navodi, kraj mojega vremena, moga tela i bića, ni to ti ne mogu reći?! Veruj mi samo ovo: nikada ti nisam ništa nažao želeo učiniti, nisam te hteo povrediti, niti uvrediti... Volim te kao brata i uvek sam te voleo. Niko ne može znati kako je samo jedan trenutak dovoljan da čovek padne u ambis, da propad-ne, a u svome svetu, da uzleti visoko, najviše moguće, dok sam to ne doživi. Jedan tren, jedan dodir, svejedno...

Gledam ovaj papir, ovu pisaljku i mastilo kojim pravim kuke i krugove na njemu, i pitam se šta sve to znači?... Šta znače ti znakovi, ti tragovi koraka u snegu, taj smisleni besmisao? Kako god da se izrazim, koja god slova da napišem na ovome papiru, ti me nećeš razumeti onako kako bih ja želeo... Šta god da ti kažem, koje god reči da upotrebim, ti ćeš ih drugojačije videti... Više nikada, do god je sunca nad nama, nas dvojica nećemo moći shvatiti šta jedan drugome želimo reći...

I neka svet propadne, neka se rajske granice rastoče, neka nastane pakao na nebu i zemlji, neka kraj sveta dođe, ja ću biti srećan kao odojče zakačeno na majčinu sisu zanavek.

Nemoj mi slati više pisama. O zdravstvenom stanju Živaninom javljaću ti usmeno preko Ćoravog Jovana. Svi smo u Božjim rukama, nadajmo se najboljem. Oprosti mi, ako uzmogneš, brate moj. Oprosti mi...

16.8.1941. godine

Valjevo

Protojerej,

Lavrentije Mišić

PISMO DEVETO Dragi Lavrentije, Ne razumem zašto si mi poslao ovako čudno pismo!? Izvini, ali meni je sve što si u njemu napisao krajnje neobično i nerazumljivo. Nešto te muči, nema sumnje, i bilo bi dobro kada bi porazgovarao s nekim o tome. Evo, ja mogu doći kod tebe u Valjevo i možemo zajedno pokušati pronaći rešenje tvog problema. Samo reci kad i ja sam tu! Doći ću i naći ćemo odgovore na sva pitanja. Jovan mi je nešto tužan. Krije oči od mene, teško govori. Mada, nikad nije bio previše govorljiv. Izgleda kako je i on svestan da s tobom nešto nije u redu, ali mu se ne da kazati. Kada sam ga pitao kako je moja Živana, on je odgovorio ono što si mi ti napisao u jednom pismu: „Svi smo u Božjim rukama“. O njenom zdravlju ne reče ni reč. Zašto, ne znam, i nadam se da ćeš me ti o tome svakako prvom prilikom obavestiti, jer se Jovan očigledno ne obazire na tvoja i moja uputstva. Zbog čega želiš da prekineš našu prepisku? Da te nisam nečim naljutio? Možda nije trebalo da pišem o raznoraznim glupostima, fantazijama i izmišljotinama? Oprosti ako sam te bilo čime uvredio. Nisam imao nameru.

Otkako je ovaj rat počeo, meni se čini da sve sanjam kako se svet oko mene takvom brzinom menja da ja to više nisam sposoban pratiti. Kuda smo krenuli, kotrlja li se ova kugla na pravu stranu? Izgleda mi kako se stalno vrtimo ukrug, a možda je to i normalno. Naučnici tvrde, učili smo o tome u školi, kako se Zemlja okreće oko Sunca. Čika Ignjatije bi rekao: „Ako je to tačno, Bog je tako uredio, ali ja ne verujem.“ Sećaš li se našeg starog učitelja, ušatog Ignjata? On je mislio kako je Zemlja ravna ploča i kad bi stigao do njenog kraja, pao bi u ambis. Ako se ovaj svet stalno vrti ukrug, onda bi bilo razumljivo i da se sve tvari, žive i nežive, okreću ukrug zajedno s njim. Ja mislim da je Bog stvorio svet kao čovek kad baci kamen u reku. Tako je i On klicu života bacio u ništavilo i život se ni iz čega raširio u talasima po celoj vaseljeni. Zapravo, tako je stvorena vaseljena. Zbog toga je sve na svetu kružno, kao talasi, sve se ponavlja i okreće. U pravu su Plotovići. Šta je bilo, biće, a šta će biti, već je bilo. Sve na ovom svetu kreće odnekud, obilazi nekakvim, pravilnim ili nepravilnim, kružnim tokom svoj životni vek, menja se, rasipa energiju i na kraju, ponovo dolazi na ono isto mesto s kojeg je pošlo. Nije istina, kako reče filozof neki, da se dva puta ne možeš okupati u istoj reci. Reka je uvek jedna ista, bar ja tako mislim.

Zato, ne brini previše, ništa na ovom svetu nije novo, pa ni ti tvoji problemi. Veruj u dobrog Boga i sve će biti dobro. Molim te da mi javiš kako je Živana, da li joj je bolje, šta kaže doktor, i kad mogu da dođem po nju u Valjevo. Voleo bih da te vidim, da porazgovaramo o svemu, jer ko zna, možda ćemo pronaći neke odgovore na pitanja koja te muče, možda ćemo uspeti razrešiti te tvoje dileme.

17. avgust 1941. godine,

Zarožje

Tvoj prijatelj,

pop Gojko

PISMO DESETO Lavrentije, prijatelju, Ne znam zašto nisi odgovorio na moje pismo i da ti pravo kažem, veoma sam razočaran. Ne samo zato što sam očekivao dobre vesti o Živani već i zato što sam se nekako navikao na tvoja pisanija. Uvek sam voleo kako razmišljaš, tvoj racionalni um, to čvrsto stajanje sa obe noge na zemlji, ukorenjen kao drvo. Šta te je spopalo, ne mogu dokučiti. Razmišljam o tome otkad sam primio ono tvoje čudno pismo. Hteo sam da pritegnem malo Ćoravog Jovana, da mi lepo kaže šta se dešava, ali on nije uopšte navraćao kod mene, već je poslao jednog od svojih sinova da mi prenese poruku kako ti nisi odgovorio na moje poslednje pismo. Kada sam dete pitao zašto njegov otac nije došao, ono se zbunilo i zarumenelo, zna da popa ne sme lagati, a onda je kao iz topa reklo: „Tata je otišao u planinu po drva!“ Bilo mi je smešno, po drva je Jovan išao prošlog meseca, ali nisam hteo da ga mučim dalje, pa sam mu rekao da sačeka dok napišem ovo pismo za tebe, a on neka ga posle odnese svom ocu, bio on u planini ili kod kuće.

Ne mogu te tešiti ukoliko ne znam šta te muči. Svima nam je teško. Ovo su vremena u kojima ljudski život ne vredi ni pišljiva boba. Rat budi ono najgore u ljudima i sve okreće naopako. Ono što smo pre rata uzimali zdravo za gotovo, sada nam se čini nedostižno. U haosu rata ambicija raznorazne gamadi cveta kao korov na livadi. Možda te je rastužila i razočarala ova naša podela na partizane i četnike? Mi, Srblji, oduvek smo bili podeljeni. Od Nemanje, a verovatno i pre njega, jedni su bili za „ove“, a drugi za „one“. Jedni za Lazareviće, drugi za Brankoviće, jedni za Karađorđeviće, drugi za Obrenoviće, jedni za monarhiju, drugi za republiku... Tako su i ovi naši najnoviji, jedni za kralja i otadžbinu, a drugi za Staljina i svetsku revoluciju. Kao što sam ti napisao u prethodnom pismu, sve se menja, a opet, sve ostaje isto. Stvari u životu samo izgledaju komplikovano, a u suštini su veoma jed-nostavne. Čovek prosto treba da izabere. Ili si za „ove“, ili si za „one“. Ako si za neke „treće“, i to je u redu. Sve je u redu i sve je lako kad se odlučiš kome pripadaš. Onda postaneš „naš“. Onda za tebe kažu: „Ne dirajte ga! On je naš.“ Oni koji ne pripadaju nigde, oni bolje da i ne postoje. Zato će ubrzo nestati, ukoliko već nisu. Nas dvojica smo Božji ljudi, mi nemamo stranu da biramo, mi smo izabrani. Mi smo na strani čoveka, jer Bog je na njegovoj strani. Božji smo ljudi, ali smo pre svega ljudi.

Kako su se pojavile, tako su sve one fantazije nestale! Ništa se ovde u Zarožju i okolini više ne dešava. Nema psoglavih, nema vampira, veštica i vukodlaka... Samo gomila pijanih, dokonih i u život razočaranih ljudi. Može biti da ni nas nema, da smo upravo mi ti psoglavi, vampiri i vukodlaci, pa ako njih nema, onda nema ni nas...

Ne znam šta je i kako stoji stvar s mojom Živanom. To me mnogo brine, pa sam rešio da, izvini, brate, ako mi i na ovo pismo ne odgovoriš, nepozvan banem kod tebe u Valjevo. Tako nešto bi, izgleda mi, bilo neprijatno i za tebe, i za mene. Zato te molim da mi što pre odgovoriš.

19. avgust 1941.

Zarožje

Zauvek tvoj najbolji prijatelj,

pop Gojko

PISMO JEDANAESTO Nemoj zaludu dolaziti ovamo, Gojko, prijatelju moj. Živana je dobro, lekar ju je pregledao i nije našao da je bolesna. Da budem iskren, ništa joj nije. Dva-tri dana nakon što je došla u grad prestala je da kašlje i boja joj se vratila na lice. Lekar reče kako je njena bolest bila psihološkog karaktera, da ju je umislila jer su joj nervi popustili ili tako nešto... Nije se mogla prilagoditi životu na selu, u planinskoj zabiti, pa su se zbog toga kod nje počeli pojavljivati simptomi grudobolje, iako je bila potpuno zdrava, barem fizički. Zato više ne treba da brineš za nju, ima ko...

Život je previše kratak da bismo se odricali bilo čega lepog što nam pruži, Gojko. Dosta smo živeli za druge, vreme je malo i za sebe da živimo. Osvrni se, pogledaj naokolo i pronaći ćeš pravu priliku. Ona je tu kraj tebe, posmatra te i mirno čeka da prvi učiniš odlučujući korak. Dobro te znam, reći ćeš kako sad nisu vremena za to, da baš sada treba misliti na druge, a ne na sebe, kako tako kao ja razmišljaju i pričaju samo sebičnjaci i kukavice. Možda si u pravu, ali ja sam u oblacima, na sedmom nebu, mene ništa drugo ne zanima osim nje. Ova kuća i ovaj vrt moj su mali raj. Ovde spoljni svet ne postoji, ovde je sve tiho, mirno i lepršavo. Nema rata, nema patnje ni boli. Samo čiste, uzvišene ljubavi.

Molim se dobrom Bogu da ulije u tvoje srce snagu oprosta jer, ako sam ikada imao pravog prijatelja na onome svetu, to si bio ti.

21.8.1941.

Valjevo

Tvoj prijatelj,

Lavrentije Mišić

PISMO DVANAESTO Nemam ti od mene praštanja, crni Lavrentije, nije na meni da opraštam grehe. Mogao bih leći u krevet i umreti od sramote, ali to nećeš doživeti. Ni ti, ni ona tvoja kurva! Uživajte u „lepršavoj, čistoj i uzvišenoj ljubavi“. Želim vam sve najbolje, dabogda vam deca gubu dobila i crkla u mukama, a vi to gledali. Kad te žena prevari, strašno je, ali se čovek tako nečemu može nadati, jer žena je đavolja rabota, ti to reče, čini mi se, ali, kad te prijatelj izda, to je najgore. Tome nema ni oprosta, ni zaborava. Posle tri poziva i ozbiljnog izbegavanja uspeo sam da dođem do Ćoravog Jovana. Napao sam ga da mi kaže zašto ne želi da se vidi sa mnom i, nakon upornog ispitivanja, slomio sam ga. Sve mi je ispričao. I kako si potpuno pobenavio, Lavrentije, i kako je Živana iznebuha „ozdravila“, i kako uživate, bože me oprosti, bez stida i srama, u svojoj grešnoj ljubavi… I ne samo to nego si je počeo Švabovima po Valjevu predstavljati kao svoju ženu! Plašite se Božje kazne, nekrsti!

Tek sada mi je sinulo pred očima, sve se osvetlilo kao munja noćno nebo kad obasja! To je znači bio tvoj i Živanin pakleni plan kako da budete zajedno, sami u toj tvojoj kućerdi! Ona se pravila kako je bolesna, a ti si se, kao svaki „dobar prijatelj“ ponudio da je primiš u svoj dom. I doktora si joj obezbedio! Sve to je bila najobičnija predstava, varka za naivnog i glupog muža s magarećim ušima i jelenskim rogovima na glavi. Prevariste me, izigraste, vola od mene napraviste! Sad se tamo jašite kao životinje, što i jeste!

Svi u Zarožju i okolini znaju šta vas dvoje radite tamo u Valjevu. Ćoravi Jovan je čuvao vašu tajnu, ali žene iz sela su načule nešto i šu-šu-šu... Od uveta do uveta i stvar je svima postala jasna. Čak i da nije istina, više niko ne bi poverovao u to. Bruka je pukla! Meni više nema života među mojim seljanima. Smeju mi se iza leđa, upiru prstom u mene... Jutros mi Slaviša reče: „ Pošto su ti partizani uzeli pušku ludog popa Vladimira, ako hoćeš, pope, pozajmiću ti svoju pušku, onu što je od vojski krijem na tavanu. Uzmi je, pa idi u Valjevo i raščisti stvar.“ Mislim se: „Šta ima da se raščišćava? Kad im dođem dole, pobiću ih golim rukama, puška mi ne treba!“

Lilit bejaše prva žena Adamova. Nije slušala ni muža, ni Boga, bila je svojeglava i pobegla iz Raja u podzemni svet i tamo postala Đavolova žena. Bog posla anđele da ubiju njihovu decu, a oni, uplašeni, sakriše svoju decu u krošnje drveća, u žbunje, u šume, jezera, reke, mora, u pećine, planinske gudure, močvare i kužne jame bezdanje. Tada im se Bog obrati rekavši: „Deca koja su skrivena od Mene, biće skrivena i od ljudi!“ Tako su nastale veštice, vampiri, demoni, vilenjaci, vile, gnomi i ostala bića, pa i ovi naši psoglavi. Živana je Lilit, a ti si, Lavrentije, Sotona! Deca vaša biće demoni! Bog je Adamu podario novu ženu, Evu, koja je bila poslušna, pokorna i dobra, i stvorena od jednog Adamovog rebra. Ja od Nјega to ne tražim. Meni ženska stoka više ne treba!

Vas dvoje, bezbožnici, setite se reči najvećeg srpskog duhovnika:

„Pomešah se sa stokom nerazumnom i izjednačih se s njom,

bivajući ubog dobrim delima, a bogat strastima,

ispunjen sramom,

lišen Božje slobode,

osuđen od Boga,

oplakan od anđela,

bivajući na smeh besovima,

obličavan svojom savešću,

posramljen zlim svojim delima.“

Sve je rečeno i nema se tome šta dodati! Zbogom, bivši prijatelju!

24. avgust 1941. godine

pop Gojko

(Dušan Pavlović je sakupljaču ovih pisama ispričao, pozivajući se na kazivanja starijih ljudi iz valjevskog kraja, kako je, posle mesec dana kuknjave i razmišljanja šta da radi, pop Gojko konačno presekao, skinuo mantiju, uzeo pušku sa Slavišinog tavana i, umesto u Valjevo, otišao pravo u šumu. Priključio se partizanskom pokretu i s njima, za sledeće tri godine, prešao uzduž i popreko, celu Bosnu i Hercegovinu, Dalmaciju i Istru. Kada je početkom septembra 1944. godine, osam meseci pre kraja rata, preveslao u malom, ribarskom čamcu na istočnu obalu reke Drine, bio je već godinu dana stariji vodnik prve klase i jedan od komesara Šeste ličke proleterske udarne divizije, koja je, zajedno sa Prvom proleterskom, između ostalih gradova, oslobodila i Valjevo. Među onima, koji su, u prve dve godine nakon oslobođenja, optuženi i procesuirani kod takozvanih Narodnih sudova, zbog saradnje s okupatorom, našli su se protojerej Lavrentije Mišić i njegova nevenčana žena Živana Tasić, devojačko Stevanović. Oboje su osuđeni na smrt i streljani.)