.png)
Prepiska zarožanskog popa Gojka Tasića i protojereja Lavrentija Mišića
(Pisma iz prepiske popa Gojka Tasića i protojereja Lavrentija Mišića (njih 12 ukupno) pronađena su u biblioteci Šabačko-valjevske eparhije. Dušan Pavlović, bibliotekar i jerođakon, u avgustu 1972. godine dobio je zaduženje od njegovog preosveštenstva episkopa Šabačko-valjevske eparhije Jovana Velimirovića, sinovca vladike Nikolaja Velimirovića, da napiše bibliografiju svih knjiga kojima je raspolagala šabačka eparhijska biblioteka. To je bio mukotrpan posao, naročito zbog toga što eparhijske finansije nisu bile na zavidnom nivou, te Dušan nije mogao zaposliti nikog da mu pomogne. Ipak, posao je završio u drugoj polovini 1993. godine, kada je napunio četrdeset tri godine života. S obzirom da je posao započeo sa dvadeset tri, osvrnuo se oko sebe i shvatio kako je najbolje godine života proveo sam, među prašnjavim knjižurinama. Ubrzo su najstarije i najvrednije knjige počele nestajati iz biblioteke. Na neke čudne načine, pronalazile su put do širom ispruženih ruku kolekcionara svega i svačega sa Zapada, iz Rusije i Ukrajne. U jesen sledeće godine, dva dana pre nego što ga je konkurencija, za koju nije ni znao da postoji, otkucala policiji, jerođakon Dušan Pavlović pohranio je u „Dafiment banci“ dvesta pedeset osam hiljada maraka a otprilike isto toliko para pronađeno je u Manastiru Jovanja, u slamarici njegovog skromnog monaškog kreveta. Prepisku popa Gojka i protojereja Lavrentija Dušan je, nekoliko dana pred hapšenje, prodao kolekcionaru starih spisa i dokumenata iz Beograda, za dve milijarde dinara, tri piva i porciju ćevapčića s lukom.) PISMO PRVO Dragi moj Lavrentije, Upeče zvezda u ovim pasjim danima i noćima, ožedne zemlja, presahnuše potoci i rečice, osuši se i požute trava, a kao da je i to malo, ratni vihor i nesreća udariše na ovaj naš narod i kao besno pseto počeše gristi koga stignu, bez ikakvog reda i promisli. Šta smo mi to dobrom Bogu skrivili te nas ovoliko kažnjava? Nije prošlo ni mesec dana otkako smo stigli u ovu pustolinu, u koju si nas ti svojom ljubeznošću poslao, a moja se draga žena, razbolela i pala u postelju. Srećom, sada joj je bolje, ustala je, ali je još uvek bela u licu i oči su joj vodnjikave. Znam da krije od mene kako još uvek kašlje. Bojim se da nije u pitanju ono najgore, grudobolja, pa te molim da pošalješ k nama nekog dobrog lekara, koji bi bio voljan putovati ovamo, jer ja u ruke baba vračara svoju ženu nisam voljan dati. To je, uostalom, tvoja dužnost, jer si nas, ponavljam, ti ovamo poslao, po dužnosti ili pakosti, ne znam. Daće Bog, te ćemo se jednog dana, u zdravlju i veselju, naći, pa ćeš mi sve to dobro i natenane objasniti. U međuvremenu, valja mi pojasniti gde sam ja to od tebe parohiju zadobio. Selo Zarožje malo je planinsko selo. Koliko tačno ima kuća teško je reći, jer su one raštrkane na tri brda, a od onih desetak na trećem brdu, koje se zove Bikovo, nekolicina pripada susednom selu, Bikovcu. Zarožani i Bikovčani u svađi su oko tamo nekih imanja godinama, možda i vekovima, jer zemlja ovde znači život, kako za porodice, tako i za čitava sela. Sve u svemu, u selu živi tridesetak porodica. Seljani kažu da ih je pre Velikog rata bilo duplo više jerbo su se mnogi preselili u niže krajeve, gde je život lakši, a zemlja blagorodnija. Crkvica u kojoj vršim službu lepa je, ali premala, visoki, drveni krov prokišnjava, spolja nije krečena otkad je sagrađena, a tome će biti pedeset godina. Ljudi pričaju da je, za otkup greha, dao da se ovde crkva izgradi hajduk Ivan Babajić, koji je prilikom pljačke ubio trgovca Cincara i njegovog sina. Je li to istina ili nije, ne bih ti umeo kazati... Kućica u koju smo se smestili ima tri sobe i poljsku kuhinju, a od živine seljaci nam pokloniše desetak kokošaka, jednog petla, krmaču sa tri praseta i mazgu. Dve šotke, veliki crni pas i mačka ostali su nam u amanet od mog prethodnika, popa Vladimira. On je jadnik živeo ovde sam, žena mu je pobegla s poznatim šlager pevačem u Kraljevo, nikad je nije preboleo i kažu da je od ljubavi umro. Kada ne držim službu, a ovde posla uglavnom ima vrlo malo, u svih šest sela po jedno krštenje ili jedna do dve sahrane mesečno, radimo oko živine i na one dve crkvene njive iza brda. Inače, celo Zarožje slavi Svetog Vasilija Ostroškog, Bikovac Svetog Ignjatija, u selu Miloševo slavi se Aranđelovdan, a s ljudima iz ostalih sela još nisam razgovarao, pa ne znam tačno. Eto, tako ti mi životarimo ovde, ali od Živane nećeš čuti reč žalbe. Stamena je ona, bolna, ali stamena.
Seljaci nas još nisu prihvatili kao svoje, a poznajući po čuvenju njihov planinski način razmišljanja, verovatno nikad i neće. Barem, ne u potpunosti. Za njih ćemo uvek biti: „oni odozdo“, „došljaci“, „pridošlice“ ili, u najbolju ruku, „odskora naši“. Velike su razlike među ljudima, dragi moj Lavrentije. Kad se setim naših mirnih i skrušenih Valjevaca i Šapčana, prosto se uplašim svojih sadašnjih parohijana, koji viču jedan na drugog i kad se pozdrav-ljaju. Malo-malo pa u jedinoj seoskoj mehani, „K’d Slaviše na bre-gu“, izbiju ili svađa ili tuča, a počesto ima i prebivenih i ranjenih. Srećom, noževi i kubure se potežu retko, jer ovaj narod ovde dobro zna za njihovu ubilačku snagu a naučio se ljudski život dovoljno poštovati, naročito svoj i svojih... Ili ih možda čuvaju za neku posebnu priliku, ne znam. Teško mi je dopreti do njihovih gluvih mozgova i širokih duša. Čuju oni Božju reč iz mojih usta izgovo-renu, ali je ne mogu shvatiti i prihvatiti. Ako je nekoga život čitav vek šibao po golim tabanima, ako su ga gazili, pljačkali, robili, a uz to mu se još u lice smejali, kako on da razume Spasitelja kada kaže: „Ko tebe kamenom, ti njega hlebom.“
Iako smo čuli da je rat izgubljen, da su kralj i vlada pobegli u London i da su nam zemlju rascepkali i okupirali, mi još uvek ni jednog jedinog Švabova nismo videli. Pretpostavljam da ćemo uskoro i to čudo doživeti. U međuvremenu, Živana i ja te pozdravljamo i želimo ti sve najbolje.
25. jul 1941. godine
Selo Zarožje
Tvoj prijatelj i sabrat,
pop Gojko
P.S. Pismo će ti predati Ćoravi Jovan, seljak iz Zarožja, koji je još kao dete, u Velikom ratu, izgubio jedno oko. On prodaje sir i kajmak po kućama kod vas u varoši. Ako mi budeš želeo odmah odgovoriti, predaj mu pismo kada ga napišeš, on će sačekati. Samo mu reci da je za mene, jerbo on ne zna čitati ni pisati, a uz to je i malčice priglup.
PISMO DRUGO
Dragi Gojko,
Evo reših da odgovorim na tvoje pismo. Moram ti odmah kazati da su tvoje optužbe o tome kako sam te ja, iz nekih svojih sebičnih razloga, poslao u tu zarožansku vukojebinu potpuno bez osnova. Ti si pop, božiji službenik, i ima da ideš da vršiš službu u onu parohiju koja ti je po redu službovanja dodeljena. Ja sam u to vreme, kad je pop Vladimir otišao Bogu na istinu, bio u Banji Koviljači na lečenju, što je tebi dobro poznato, i nisam mogao uticati na tvoje postavljenje, a ti mi nisi rekao ni reč o tome gde želiš ići na službu. Tim više sam iznenađen tvojim navrat-nanos sklepanim zaključcima. Ako sam bio protivnik tvog i Živaninog braka, to je bilo pa prošlo, onog trena kada sam uvideo kako se vas dvoje veoma volite i ljubite, jer kako apostol Pavle kaže: „Bog je ljubav“, a blaženi despot: „Uzljubite ljubav mladići i devojke.“
Moje srce krvari kada čujem kako je Živana pobolela i da ima problema sa ozdravljenjem. Voleo bih, više od svega, pomoći vam i poslati nekog da je pregleda, ali svi su valjevski doktori u velikom strahu pa nijedan neće u Zarožje putovati. Naročito, otkako je počela ova silna hajdučija i ustanci protiv nemačke vlasti. Šta, pobogu, nama Gedžama treba da ustajemo protiv tolike sile?! Nije nam dosta što je pukovnik Mihajlović krenuo gotovo goloruk na najjaču vojsku sveta, nego su se sad i komunisti, bagra jedna nadničarska, podigli, u Beloj Crkvi pobili neke žandare, pa pričaju naokolo kako su oni pravi borci za slobodu i, uz to, za bolje i pravednije društvo. Bojim se, prijatelju, da će im ovaj naš blesavi narod poverovati, a onda smo svi, da prostiš, dobrano najebali, ne zato što ja ne bih voleo to bolje i pravednije društvo, nego zato što se do njega može doći samo preko gomile leševa. Posle milion duša izgubljenih u prošloj velikoj žetvi, nisam siguran da bi naš narod preživeo nešto slično ponovo. Nestali bismo kao sneg na Ilindan. U varoši je, kao i uvek u teškim vremenima, nestašica svega i svačega, od sapuna i deterdženata, do butera i zejtina, pa bih te, onako bratski, zamolio da mi, preko ovog tvog Jovana, sledeći put pošalješ nešto malo sirenja, mleka i kajmaka, a lepo bi bilo i par kila povrća, paradajza, paprika i krastavaca, jer ovde baš kuburimo sa tim. Moglo bi da padne i neko jaganjce ili prasence, nisam probirač. Znam ja dobro da ti imaš toga koliko ti duša ište. Neće Zarožani svog popu pustiti da umre od gladi! Oni mogu biti teški i tvrdoglavi, ali su u duši dobri i pošteni ljudi. Trebalo bi da si pronašao zajednički jezik sa njima, a ako ne, moraš ih kupiti nekim svojim postupkom, nečim što će im pokazati da ih poštuješ i da si prihvatio njihov način ponašanja i razmišljanja, drugim rečima, da si postao jedan od njih. Šta tačno treba da uradiš ne mogu ti reći, pošto ni sam nisam siguran šta bi to moglo da bude, ali pametan si ti, smislićeš već nešto. Kažeš kako još uvek niste videli nijednog Nemca. Mi jesmo i da ti pravo kažem, veoma smo zadivljeni njima. Neki više, neki manje, kao ja, ali nije nikakvo čudo, jer Nemci su sila od naroda! Samo, niko nije savršen pa ne razumem šta će im ta mržnja prema Jevrejima, šta su im toliko skrivili? Ako i jesu niža rasa, nisu svi za bacanje. Imao sam ja prijatelja među njima, ne jednoga. Sećaš li se rabina Išmaila Koena iz našeg Šapca s kojim smo bančili po kafanama u mlađim danima? To je bila ljudina! Kažem „bila“ jer, javiše mi odande, streljali su ga, i celu mu porodicu, pre neki dan. Ta vest vrati me u dane kad je prethodni rat harao, kad pobegosmo s majkama u planine, a austrougarski zlikovci pobiše onoliki narod što ostade u rodnom nam gradu. Bojim se da će hitlerovce upravo takve stvari zviznuti po tintari i zapečatiti im sudbinu, ali taj dan je još daleko. Šta bilo da bilo, sila je to, rekoh, i kad bismo se mogli držati onog našeg „niti tamo, niti onamo“, „niti istok, niti zapad“, izvukli bismo se bez težih posledica, ali mislim da nam ta priča ovoga puta neće proći, kao što nikad zapravo i nije. Mada, dragi moj Gojko, stajao je srpski narod i pred dubljim provalijama pa nije skočio u njih, barem nisu svi. Zato ti kažem da ćemo preživeti i ovu Golgotu, kao što smo i mnoge pre nje. Budi mi s mirom i puno pozdravi ženu. Izljubi je u moje ime i ne zaboravi poslati mezetluk koji sam ti naručio.
27.7.1941.
Valjevo
Protojerej
Lavrentije Mišić
PISMO TREĆE
Dragi moj Lavrentije,
Prođe nedelju dana otkad je Ćoravi Jovan doneo tvoje pismo. Za to vreme tušta i tma se ovde u Zarožju stvari dogodilo.
Švabove još ne videsmo, ali su zato, s desne strane od sela, iz šume, izišli neki momci s šajkačama na glavama, neobrijani, dvojica nose puške, druga dvojica imaju pištolje, a trojica nemaju ni toliko od vatrenog oružja. Kazahu da su četnici, da se bore za kralja i otadžbinu, i da su došli kupiti momke sposobne za vojsku. Neki momci iz sela pobegoše u šumu, čim su ih videli gde dolaze, drugi ne stigoše, te se skrivahu po tavanima i podrumima, a treće zatekoše u dnevnim poslovima i povedoše sa sobom. Završi se i ta kraljevska mobilizacija, četnici se vratiše u šumu desno od sela, a s leve strane, iz šume, iziđoše mladi momci takođe sa šajkačama na glavama, takođe neobrijani i s još manje oružja nego oni prvi. Oni kazahu da su komunisti, borci za slobodu, i da dižu neku svetsku revoluciju. Vodili su sa sobom one momke koji su pobegli od četnika u šumu i hteli da preture podrume i tavane ne bi li pronašli one koji su se po kućama krili, ali im žene i babe ne dadoše. „Jebali vas sve redom i kralj i Staljin!“, rekle su. Tako se ti komunisti, koji sebe nazivaju partizanima, vratiše natrag samo s onim momcima što su ih po šumi nahvatali. Dva dana kasnije desi se ista priča, samo su ovaj put prvo došli partizani, a posle četnici, te su i jedni i drugi pokupili još desetak mladića iz sela. Nekoliko dana posle toga dođoše opet i jedni i drugi, tako da ti je sada u Zarožju ostalo jedva četiri-pet vojno sposobnih momaka i ljudi. Sad čekamo kad će opet izići oni iz šume pa da i njih pohvataju. Živana i ja nismo imali problema s tim vojskama. Partizani su me nešto nakrivo gledali, naročito onaj što ga zovu „druže komesare“. Njemu je ime Zdravko Kamdžija i rekao mi je: „Ti si, pope, reakcija!“ Otkud mu to kad ja nisam nikako reagovao, stojim mirno sa strane, gledam šta se radi, reč nisam rekao. To je bilo to, a šta će dalje biti s tim partizanima, videćemo. Mojoj ženi sve je lošije, ne može više da se suzdrži, kašlje i preda mnom. Ja je tešim, govorim joj kako to nije ništa, a bojim se da jeste i da će biti sve gore i gore. Zamolio bih te, ako već ne mogu valjevski lekari dolaziti ovamo, da je primiš kod sebe u rezidenciju na nekoliko dana, dok je detaljno ne pregledaju. Nadam se da ćeš potvrdno odgovoriti na moju molbu, ne bih li je već sledeći put poslao sa Ćoravim Jovanom k tebi. Inače, čudne stvari su se sinoć desile ovde kod nas. Nestale su tri ovce i s njima jedna čobanica. Niko ne zna kako se to dogodilo. Tek, uveče je u toru Miškovića bilo 30 ovaca koje su čuvale 3 čobanice, a ujutro 27 ovaca i 2 čobanice. Od ovaca i čobanice nije bilo ni traga ni glasa. Letnje je doba, vukova nema, a medved bi ostavio tragove, tako da smo svi zbunjeni. Za devojku njene drugarice kažu da je bila radna i poštena, nije bila „pobegulja“ i da nije marila za momke. Te noći je, nešto pre svitanja, izašla iz kolibe i otišla do poljskog klozeta. Od tada je niko više nije video. Zapitasmo se nisu li je neki od vojnika iz šume napali, napastvovali i, ne daj bože, ubili!? Onda bismo, valjda, pronašli njeno telo, a ovako, ko će ga znati?! Sad reci ti meni, Lavrentije, kako može živ čovek nestati sa lica zemlje, kao da nije ni postojao?!
Što se tiče mezetluka, evo ti po Jovanu šaljem kilo paprika sa sirom, pola kila kajmaka i nešto zeleniša, paradajza, krastavaca i luka. Jagnjetine, ovčetine i drugog mesa ne mogu ti poslati pošto seljaci ne kolju, a i da kolju, ne bi mi dali, jer teška vremena dolaze. Jedno si u pravu, ovde na selu jesmo daleko od glavnih događanja, ali barem nećemo skoro crći od gladi.
5. avgust 1941. godine
Selo Zarožje
Tvoj prijatelj,
pop Gojko
PISMO ČETVRTO
Dragi Gojko,
Zaista si me duboko razočarao što mi nisi poslao mesa. Otiđi ti kod tih tvojih seljaka i reci im lepo da nećeš više vršiti službu dok ti ne donesu mesa, kaži im da Bog tako zapoveda, pripreti im malo, pa ćeš videti kako će odmah početi da kolju i koliko će ti mesa doneti. Laže srpski seljak, on kolje stalno, ako ne ovce, onda svinje, ako ne svinje, onda živinu. Hajde, budi dobar koliko si sposoban, pa mi po Ćoravom Jovanu pošalji:
1. tri kila ovčetine;
2. dva kila janjetine;
3. tri kila svinjetine;
4. pet do deset zaklanih i očišćenih kokošaka;
5. dva-tri kila sira i kajmaka (sir više volim kozji nego ovčiji);
6. isto toliko kiselog mleka i butera.
Što se povrća tiče, pošalji dva džaka paprika i kupusa, a paradajza i luka može po jedan. Prepečenice pošalji obavezno nekoliko flaša. Ratno je stanje, popiće se brže nego inače.
Živana i ti uvek ste dobrodošli u mojoj kući. Neka ona dođe k meni što je pre moguće, a ja ću odmah pozvati po doktora da je pregleda. Zaista mi je žao što joj nije bolje i nadam se da nije ništa ozbiljno u pitanju. Zdravlje je jedino što nam drugi ne mogu oduzeti, samo Bog može, a on je dobar. Ne kažnjava bez razloga, moj Gojko, a svi ljudi su manje ili više grešni. Preporučujem ti da se kloniš partizana. Oni su komunisti, a to je sekta jedna najobičnija. Te budale veruju u raj i Boga na zemlji. Četnicima pomaži, koliko uzmogneš, ali im se nemoj priključivati. Nije rat za nas, prijatelju! Znam da su se neka sveštena lica pridružila četničkoj vojsci, ali ti nemoj. Treba neko da ostane uz narod, jer je on bez duhovnog vođe kao muva bez glave.
Švabe dođoše i zavladaše gradom. Iako vojska sedi u kasarni, na ulicama ih često možemo videti kako se kreću u grupama po trojica-četvorica. Komandanti i viši oficiri zauzeli su bivšu zgradu Uprave valjevskog okruga, sada je to Komanda grada. Po ceo dan se vozikaju kolima naokolo. Prave se da rade nešto, kaobajagi ozbiljno ratuju, a u stvari, samo gledaju kako da zamažu oči svojim pretpostavljenima. Usrali su se u gaće da ih ne pošalju na istok. Kad god treba obaviti neki prljav posao, da li da se hapse četnički ili partizanski jataci, ili Jevreji i Cigani, oni šalju žandare ili ljotićevce. Mogu ti reći da sam se malo razočarao u njih, u tu veliku nemačku silu i moć. No videćemo šta će od svega toga ispasti.
Žene su, Gojkane moj, veliko zlo, bez kojeg se, nažalost, ne može. „Ispod Mire sto đavola vire“, lepo kaže naš narod. Biće da je tako i ta tvoja pastirica otperjala nekud sa svojim prikanom, a one su ovce odveli sa sobom, naravno. Zato nemoj mnogo razbijati glavu oko svega toga, ta stvar će se najverovatnije ubrzo sama od sebe razrešiti. Pošalji mi namirnice koje sam ti naručio, a sa njima možeš poslati i Živanu, za koju ću obezbediti najboljeg lekara u Valjevu da je pregleda. O svemu ostalom ćemo se kasnije dogovoriti.
7.8.1941.
Valjevo
Protojerej
Lavrentije Mišić
PISMO PETO
Dragi Lavrentije,
Poslao sam ti preko potrebne namirnice:
1. 2 kila soljene ovčetine;
2. 2 kila janjetine (prste da poližeš);
3. kilo svinjetine;
4. 5 koka (očerupanih i ošurenih);
5. 2 kila sira i kajmaka;
6. 2 kila kiselog mleka i butera;
7. 1 džak zelenog povrća (nadam se da ti je dosta);
8. 5 flaša šljivovice (iz najbolje pecare u selu).
Dodao sam još:
1. 2 kila šumskih pečuraka (obranih od najboljih berača, nema da brineš za kvalitet i jestivost);
2. 2 zecova i 3 jarebice (sam sam ih ulovio, pušku sam nasledio od popa Vladimira).
Sve smo to strpali u njegove taljige, Ćoravi Jovan i ja, a Živanu sam posadio pored njega. Rekoh mu: „Jovane, ove stvari odnesi vladiki Lavrentiju. I moju ženu odvezi do njegove kuće i ostavi je tamo.“ On je obećao da će sve obaviti kako treba. U poslednje vreme naviru mi razne misli u glavu, kako eto, nismo više mladi, prođe vreme, istroši se snaga. Ti si, Lavrentije, bio najmlađi protojerej u našem kraju. Kud prolete petnaest, dvadeset godina!? Kao dlanom o dlan da si udario i odoše u nepovrat. Za prvoga rata bejasmo deca luda, zlo mi je i pominjati ga, ovaj drugi će, izgleda mi, starost nam upropastiti... Koliko ima godina otkad je tvoja Stana otišla u rajsko naselje? Tri godine su prošle. Bila je svetica. Kako je tebi bez nje, mogu samo da naslutim?! Molim te, čuvaj Živanu kao da je tvoja, a ne moja žena. One čobanice i „njenog prikana“ još uvek nema. U međuvremenu je nestalo još nekoliko ovaca. Lјudi su ovde zaplašeni od svega i svačega, mnogi se plaše čak i sopstvene senke. Sujeverni su, veruju u sve i svašta. Pričaju da su čobanicu i ovce odvela u šumu neka čudovišta koja nazivaju psoglavi. Tvrde da su psoglavi ljudožderi i da žive u pećinama jedne od tri planine koje se izdižu dvadesetak kilometara jugozapadno od Zarožja i Bikovca. Pokušao sam da ih razuverim, da im objasnim kako su ta bića plod njihove mašte, da na ovom svetu nema takvih čuda, ali ništa od toga. Slaviša Peković, vlasnik kafane „K’d Slaviše na bregu“, reče mi ovako: „Ko odgore ak’ i malo sedi, više vidi neg’ onaj pod brdom. Ti pope gledaj svoja posla, a mi ćemo svoja.“ Seljaci su se naoružali vilama i motikama, organizovali noćne straže i danju počeli pretraživati okolne šume. Međutim, osim nekoliko partizana koji su se krili po napuštenim straćarama u planini, nisu pronašli ništa. Ovi su bili gladni, žedni, pocepani, prljavi i vašljivi. Jedva su čekali da ih neko uhvati i vrati među ljude. Kazali su kako im je komandant, onaj što su ga oslovljavali sa „druže komesare“, umro od tifusa pre dva dana i da su njegov leš zakopali negde u šumi, ali ja sumnjam u to, mora biti da su ga upravo oni ubili na spavanju. Četnika nije bilo. Partizani tvrde da su jedno vreme logorovali zajedno, sve dok se četnički komandant, poručnik Kraljevske vojske u otadžbini, Vasilije Stajić, nije posvađao na krv i nož s njihovim komesarom, sada pokojnim, Kamdžijom. Nakon toga, razišli su se svako na svoju stranu. Partizani su ostali u ovim krajevima, a četnici su otišli negde ka Užicu. Teško mi padaju ove pasje vrućine. Stariji ljudi misle kako će tako biti do sredine septembra. Oni poznaju godine po vremenu. Milija Plotović, iz Bikovca, ljudi pričaju da ima preko sto deset godina kako je na ovom svetu, kazao mi je da se godine, po vremenskim događajima, neprestano, poput godova na panju, ponavljaju jedna za drugom, sasvim iste kao one od pre trideset, pedeset ili osamdeset godina. I ne samo po vremenu nego i po svemu ostalom. Ratovi, bune, dizanje naroda, smrti vladara, stvaranje novih država, atentati, ustoličenja dinastija, masovni pokolji, čak i prirodne katastrofe, kao što su zemljotresi, poplave ili razne boleštine, naskaču na narod po određenom redosledu i rasporedu, koji se neprestano ponavlja, otkad je sveta i veka. Njegov brat Andrija, nešto mlađi od Milije, mislim da ima oko sto godina, reče mi u poverenju kako su, noć pre nego što će Hitler bombardovati Beograd, njih dvojica sanjali isti san. U tom snu svi su Srblji izginuli i izumrli. Ostalo nas je taman toliko da stanemo pod jednu krušku. Kad sam to čuo naježila mi se koža na vratu od straha. Šestog aprila u noć i ja sam sanjao isti takav san. Samo pod kruškom nisu bili neki neodređeni poslednji Srbi, nego nas dvojica, moj Lavrentije, ti i ja! Šta to može značiti?! Kakva su to snoviđenja?! Bog sveti zna! Nego, batalimo sad snove i vračeve... Ugojio sam se pet kila otkad sam došao u Zarožje. Rekao bi čovek kako narod gladuje, sad kad je ratno stanje, a ono, gde god da odem, ljudi me kljukaju kao gusku. Kad im kažem kako nisam gladan, naljute se, a kad im tražim hranu da pošaljem tebi u Valjevo, nećkaju se i daju mi teška srca. „Ne znamo mi kakav je čovek taj tvoj prota Lavrentije“, kažu. „Božji čovek, kao ja što sam“, odgovaram ja. Tek tada mi daju hranu, govoreći: „Pa, dobro, ovo je za tebe, a ti daj njemu ako hoćeš.“ Sve mi se čini da ljudi ovde i nisu tako loši kao što sam mislio ranije. Treba vremena da ih čovek upozna, da prihvati njihove nedostatke, a kad oni osete da si ih zavoleo, uzvratiće ti istom merom.
Pozdravljam te, želim ti sve najbolje, i molim još jednom da paziš i neguješ moju Živanu kao tvoja da je.
9. avgust 1941. godine
Selo Zarožje
Zauvek zahvalan,
pop Gojko