DOMINE

Updated: Sep 29, 2021


 

xxx

Milutin Ćopović, zvani Ćopa, stajao je ispred ogledala u bolničkom klozetu. Izgledao je jadno. Preživeo je infarkt, istina lakši, ali dovoljan da, od nekada veoma zgodnog čoveka napravi strašilo. Izvadio je iz džepa češalj i prošao njime kroz sedu kosu. Do pre deset godina kosa mu je bila u redu, a onda je počelo. Gledao je zaliske kako se uvećavaju, kako postaju sve veći i veći, sve dok se nisu toliko raširili da se više nisu mogli sakriti. Sada je imao tri dlake na glavi i nešto više oko ušiju. Bio je mator. Jebeno, gadno, odvratno mator! Pre dve godine mu je pukao čir na želucu. Operacija je prošla u redu. Međutim, za Milutina je to bio znak da je bilo dosta mučenja. Ključeve svoje obućarske radnje predao je mlađem sinu Sretenu i sam sebe oterao u penziju. U početku je umirao od dosade, ali se polagano navikao na nerad. Počeo je da šeta. Voleo je da luta ulicama i parkovima bez nekog vidljivog cilja, onako neplanirano, slučajno nalećući na izgubljene kučiće i zaljubljene parove u strasnom zagrljaju. Za vreme jedne od njegovih uobičajenih popodnevnih šetnji, dok se peo uz strme strpenice koje vode od luke prema mostu, doživeo je infarkt. Srećom, Sreten je baš tuda krenuo u prodavnicu i naleteo na njega. Njegov otac je sedeo u bari teško dišući.

Prolazeći bolničkim hodnikom Milutin baci pogled kroz prozor. Napolju se jesen pretvarala u zimu. "Kakvo pasje vreme!", pomisli. U sobi ga je čekao cimer da dovrše započetu partiju domina. "Teški davež od čoveka! Ne samo što me stalno tera da igram domine sa njim, nego i stalno priča kao navijen." Milutinov cimer bio je nešto stariji od njega. Zvao se Salihu. Tako nekako. Srpski je govorio loše. Upotreba padeža nije mu bila jača strana, što je u početku delovalo smešno, ali je kasnije postalo nesnosno. Milutin je mislio da, ako neko već dvadeset i kusur godina živi u Beogradu treba barem padeže da nauči kako treba. "Ajd’ da igramo dominu!", govorio bi Salihu. "More, jebo te dominu!", mislio je Milutin, ali igrao, i igrao, i igrao...

Otkada je dospeo u bolnicu zamrzeo je mnogo štošta. On ranije nije bio namćor, naprotiv. Bio je poznat kao veseljak i dobričina među prijateljima, ali ovde je sve počelo da ga nervira i guši. Bela boja, na primer. Prema toj boji oduvek je bio potpuno ravnodušan. U jednoj knjizi je pročitao da je belo početak svega. Bilo je to davno, dok je bio mlad i imao vremena za zamlaćivanje. Ovde, u bolnici, shvatio je da je belo zapravo kraj. "U moje vreme", mislio je Milutin," crno je bila boja smrti. Pop je bio u crnom, žene sa crnim maramama oko glava, ljudi u crnim odelima. Danas se sve preokrenulo. Doktori u belom, medicinske sestre u belom, beli hodnici, beli čaršavi... Kakvo je vreme došlo još će i da me sahrane u belom sanduku! Odavde nema dalje. Ovo je poslednja stanica, a ovog Šiptara nije briga. On se samo kezi, priča gluposti i igra domine. Kao da mu nije jasno da će još samo malo i dobiti priliku da igra domine s Alahom, lično i personalno!"

Milutinov stariji sin Aleksandar završio je ekonomiju i radio u jednoj od mnogobrojnih predstavničkih filijala Geneksa u inostranstvu. Javljao se retko, ali je iz tih njihovih kratkih razgovora Milutin zaključio da mu je sin na nekom veoma važnom položaju. Osim toga, stalno je bio "zauzet nekim važnim poslovima", kako je to umela lepo da mu objasni njegova sekretarica. Kada ga je poslednji put posetio, Sreten mu je u nekoliko reči nagovestio da bi Aleksandar ovih dana trebalo da dođe u Beograd. Jedva je čekao da ga vidi. Aleksandra je voleo više nego Sretena. Nikada to nije krio. Zašto bi? I njegov otac je, uostalom, mnogo više mazio i pazio njegovog mlađeg brata, pa mu je, na kraju, čitavo imanje ostavio u amanet, a ona budalina je sve prokockala za godinu dana i pobegla u Australiju. Voleo je on i Sretena, nije da nije, ali mu je Aleksandar bio nekako više prirastao srcu. Sin prvenac, bio je njegova slika i prilika, dok je Sreten više ličio na svoju pokojnu majku, visok, svetle kose, zelenih očiju, isti tupav pogled, kao kuče.

Svega nakoliko minuta posle tri, kroz odškrinuta vrata sobe, pomoli se čupava Sretenova glava.

- Svaki put kad dolazim treba mi pola sata da nađem ovu vašu sobu. Vi kao da se krijete od mene - pokuša se našaliti.

- Ne krijemo se mi, nego si ti glup na majku - pomisli Milutin, ali ne prozbori.

Sreten poče da razglaba o poslu, kako mu je teško bez očevih saveta, onda o cenama koje skaču u nebo, na kraju o svojoj ženi, kad se u njegov monolog uključi Salihu, koji se ženio tri puta i krenu da ga savetuje. Milutin prestade da gleda kroz prozor i uze iz kese jednu mandarinu.

- Uzmi jednu mandarinu, prijaće ti - reče Sreten.

- Već sam je uzeo!

- Uzmite i vi, odlične su - ponudi i Salihua.

- Je l’ ti se javljao brat? - upita Milutin.

- Saša?! Kako da nije! Pa, bio je u Beogradu! Zar nije došao da te vidi?

- Ne.

- Čudno. Rekao mi je da će obavezno naći vremena da te poseti. Pitao me je u kojoj si sobi i kada je vreme za posete... Mora biti da nije stigao od posla. Znaš da će ga najverovatnije izabrati na mesto finansijskog direktora, pa stalno negde žuri, sklapa poslove, ide na ručkove...

- Znam, znam... reče Milutin, a pojma nije imao. Nakon toga je zaćutao i do Sretenovog odlaska nije reč rekao, na njegova pitanja odgovarao je klimanjem glave, a kad je ovaj napokon otišao, okrenuo se na drugu stranu od Salihua i pokušao da zaspi.

xxx

Razočaran što sin nije došao da ga vidi, a bio je u Beogradu, Milutin nije spavao kao obično, tvrdim snom, već se u toku noći više puta budio i prevrtao po krevetu. Negde oko dva sata posle ponoći, on začu nekakvo krkljanje i šištanje koje kao da je dopiralo kroz prozor, negde sa ulice. Dugo mu je trebalo dok nije shvatio da se ti zvuci čuju iz pravca Salihuovog kreveta. Milutin ustade i upali svetlo. Salihu se gušio širom otvorenih očiju zagledan u plafon, kidajući rukama grčevito pidžamu u predelu grudi. Shvativši da je njegov cimer dobio infarkt u snu, Milutin krenu po pomoć. Kasnije će se, u jednoj od mnogih besanih noći koje će uslediti nakon ove, setiti da je trebalo da vikne i dozove sestru, ali u tom trenutku mu to nije bilo ni na kraj pameti. Žurio je tim prokletim bolničkim hodnicima koji kao da kraja nisu imali. Kad je stigao do sobe za dežurno osoblje krenu da uleti unutra i otvori vrata, ali stade kao ukopan. Video je mladog doktora Jakovljevića, ili Joksimovića, nije ni znao ime čoveku i onu sitnu, plavu medicinsku sestru, bujnih grudi, koja im je donosila i odnosila večeru više dupetom nego rukama. Ljubili su se ne primećujući ništa oko sebe. O tom doktoru je čuo svašta, ali je za nju sigurno znao da je udata. To mu je rekla Debela Berta, glavna sestra, nekoliko dana nakon što je primljen u bolnicu, dok ga je, pre nego što je shvatila da njega takve stvari ne zanimaju, davila pričama o osoblju bolnice opanjkavajući sve živo. Taman kad je hteo da ih prekine, žena kleknu i poče da otkopčava šlic na muškarčevim pantalonama. Zatim uze njegovu muškost u ruku, cimnu je dva, tri puta, a onda je stavi u usta. "Boga mu poljubim", pomisli Milutin," toga u moje vreme nije bilo!" Muškarac zabaci glavu unazad stenjući duboko. Rukama je mrsio ženinu kosu. Milutin čučnu i pomeri se malo ulevo, sakrivši se iza zida. Dobro je pazio da ne napravi kakav šum i tako ne otkrije svoje prisustvo zanesenim ljubavnicima. U sobi, tik do njega, žena je ležala na stolu okrenuvši sjajno belu guzicu muškarcu koji se spremao da prodre u nju. Ubrzo se iznutra začuše njeni uzdasi. Milutin Ćopović, zvani Ćopa, brisao je rukavom graške znoja sa čela zaboravljajući na sve. Nije video ništa osim to dvoje ljudi i dopadalo mu se to što je gledao. Štaviše, uživao je u tome, kao da je i on s njima u toj bludnoj, divljoj vrtešci, kakvu nikad do sad nije doživeo. Muškarac je zabijao sve jače i sve brže, žena je sve glasnije i glasnije uzdisala, a Milutin se sve više i više znojio, osećajući u stomaku neki čudan, prijatan bol, dok su mu niz leđa podilazili žmarci. Napokon, muškarac se zaustavi, uzdahnu duboko, žena vrisnu i ukoči se. Jakovljević, ili Joksimović, ostade miran nekoliko trenutaka, pa se strovali preko nje. Ležali su tako, nepomični, mrtvi. Po sveže uglačanom, bolničkom podu tiho su padale kapljice njihovih izlučevina.

Vrativši se nazad, Milutin leže u krevet. Ostavivši vrata sobe širom otvorena, ne ugasivši svetlo, on se okrenu na suprotnu stranu od Salihuovog kreveta, sa kojeg se više ništa nije čulo, i zatvori oči kao da spava.

Rano izjutra, nešto pre svanuća, na vratima njegove sobe, pojavi se plavuša mrmljajući sebi u bradu: "Sigurna sam da sam sinoć ugasila svetlo u svim sobama..." Primetivši da sa Salihuom nešto nije u redu, prišla je njegovom krevetu, zadržala se tu nekoliko trenutaka, a onda panično istrčala iz sobe. Milutin se pravio da spava. Zažmurio je čvrsto, želeo je da zaspi, nestane, da ga nema, ali sve je čuo i, kao da su mu u ušima izrasle oči, prateći zvuke, mogao je videti svaki pokret, gestikulaciju, izraz lica, pa čak i misao. Ubrzo se vratila zajedno sa doktorom. Ovaj je čeprkao nešto oko Salihua, merio mu puls, masirao ga, što bi možda i imalo nekog smisla da čovek nije umro tri sata pre toga. Na ivici plača, medicinska sestra je kršila ruke. Doktora Jakovljevića, ili Joksimovića, počela je da hvata panika. Okrenuo se prema Milutinovom krevetu. Niko sem njega i nje nije znao da je pacijent mrtav, ako ga brzo prebace u sobu za hitne slučajeve izgledaće kao da je umro tamo. Žena zarida. "Zaveži, kravo!", procedi tiho doktor. Primakao se Milutinovom krevetu, čučnuo kraj njega i zagledao mu se pažljivo u lice, na bi li se uverio da ovaj zaista spava. Gledao ga je oko pola minuta, žena je stajala kraj njega pokrivši lice rukama, Salihu je ležao mrtav na krevetu, a kroz prozor su se pomaljali prvi zraci hladnog, zimskog sunca. Čuo ih je jasno kako pucketaju šireći se svuda po sobi. Napokon, doktor ustade, potrča po kolica za prenos pacijenata, dogura ih do mrtvaca i poče da ga diže s kreveta. Žena je bila zbunjena i samo ga je posmatrala. "Pomozi mi, gusko! Hoćeš li da oboje izgubimo posao ili da odemo na robiju?", reče joj doktor Jakovljević, ili Joksimović, i ona prihvati Salihua za noge, te ga podigoše, postaviše na kolica i izguraše iz sobe.


xxx

Milutin Ćopović umro je tri meseca po izlasku iz bolnice. Smrt ga je sustigla uveče, dok je sedeo na terasi i, na miru, vario tek pojedenu večeru. Porodica je bila iskreno utučena, iako je Milutin, u poslednje vreme, bio potpuno nepodnošljiv. Stalno je gunđao, zanovetao, nervirao se za svaku sitnicu, vikao na ukućane. Jednom prilikom istukao je Sretenovog starijeg sina, svog omiljenog unuka, Marka, za kojeg je uvek govorio kako je pljunuti on, dedina slika i prilika. On je detetu i nadenuo nadimak, onaj koji }e ga pratiti tokom čitavog života, Džimi. Ono Glodač pridodato je kasnije, kad se Džimi, kao svršeni metalac, zaposlio u Industriji kotrljajućih ležajeva. Elem, matori je malog oborio na pod i počeo šutirati nogama. Ko zna kako bi se to završilo da Sreten nije upao u sobu i zaustavio ga?! Dete je, nakon što se povratilo od šoka, ispričalo kako nije uradilo ništa, samo je pitalo dedu da odigraju partiju domina. Od tog događaja starac je postao još zatvoreniji i ogorčeniji, nije više ni sa kim razgovarao, samo je sedeo ispred televizora i poluglasno psovao sve i svakoga, a naročito svoju pokojnu ženu Jevdokiju. "Majku joj... Ona mene tako da prevari... Četrdeset godina uludo... Majku joj..."

Dva dana nakon starčeve sahrane, na vrata porodice Ćopović zakucao je nezvani gost. Predstavio se kao doktor Jevremović, rekao da je on lečio Milutina dok je ovaj bio u bolnici i pitao kako mu je. Kad je čuo za njegovu skoru smrt odahnuo je, što je izazvalo čuđenje svih prisutnih. Suočen sa takvom reakcijom doktor je bio prinuđen da objasni kako je u bolnici pokrenuta istraga o slučaju pacijenta sa kojim je Milutin delio sobu (“jedan besmislen i tragičan događaj”), kako je on, koji je u celoj toj priči potpuno nevin, glavni osumnjičeni, kako ga određeni krugovi moći u bolnici diskriminišu, kako nema drugog saveznika u toj neravnopravnoj borbi osim istine, a svako zna da su čestiti i pošteni ljudi kod nas uvek prvi sumnjivi ... Sve u svemu, došao je da čuje šta Milutin ima da kaže o pomenutom slučaju. Zbunjeno se pozdravio s ukućanima, ljubazno odbio poziv da ostane na kafi i na brzinu se izgubio. Kada je izašao na ulicu u lice ga je udario hladan vetar sa severa. Podigao je kragnu na mantilu i uhvatio sebe kako, po ko zna koji put u životu, zahvaljuje boginji sreće koja ga je pratila od malih nogu. Uspeo je u sekundi da smisli izgovor za svoj glupi postupak, a Ćopovići su ga progutali, tako da nije imao većih neprijatnosti. Slučaj Salihu uopšte nije postojao. To čak nije ni bio slučaj! Njegovo telo su, sutradan pošto je umro, rođaci odneli i sahranili u nekom selu u okolini Peći. Doktora je zapravo, sve vreme kopkalo koliko Milutin zna o svemu što se dogodilo one noći. Nikada ga o tome nije ništa pitao, a imao je prilike, jer je Milutin ostao u bolnici još nedelju dana nakon Salihuove smrti. Kako ga je samo taj starac gledao kad god bi se našao u njegovoj blizini? Mrzeo ga je, to je sigurno. Ako je to bilo zbog onoga sa Salihuom, zašto je ćutao kao zaliven? "Dobro je", pomisli doktor, "sada ću konačno moći da se naspavam kao čovek!"


Iz zbirke priča "Džimi Glodač i Napoleon Koks", Narodna knjiga - Alfa, Beograd, 2007.

Domine
.mp3
Download MP3 • 4.03MB





80 views0 comments

Recent Posts

See All