.png)
Istorijske mudrosti 8 ili Crna kožna jakna do kolena
Đuro Rukavina, zvani Tempirana bomba (1920-1996), stari partizan, a poslednjih godina života veliki četnik, nekome je uvek bio na nišanu. Uglavnom Šošonima, mada i mnogima drugima. Ide on tako Knez Danilovom, gleda levo-desno, okreće se, čuva, pazi, ali zalud, neko ga konstantno nišani. Zato je Đuro skupio sve pare i kupio crnu kožnu jaknu do kolena. Odjednom, sve se promenilo. Još uvek ga nišane sa svih strana, ali više nema opasnosti od upucavanja, sada ga nišane s mnogo ljubavi. Okružen takvom atmosferom, prepun sigurnosti kao balon helijuma, Đuro je odlučio da uzme kredit, po izuzetno povoljnim uslovima, u državnoj banci, gde je radio njegov bratanac, i na svojoj kući bez krova sagradi hotel od sedam spratova. Njegova baba pomisli kako je to dobra ideja, ali se prevari. Kad su dunđeri stigli do drugog sprata sve se sruši na nju, jer je u tom trenutku bila u kuhinji i spremala svoj specijalitet, sarmice od zelja. Đuro je tada bio na pijaci i kupovao asparagus (mnogo je voleo sok od asparagusa). Saznavši za tragediju rekao je sledeće: "Dok sam nosio staru, izlizanu vijetnamku, niko me nije fermao ni 5 posto, a vidi me sad!" Dodao je i ovo, što mnogi nisu razumeli: "Ako na bilo kojoj televiziji odgledam još jedan film o Božiću ili Božić Bati dobiću neprestanu sraćku!" Bio je veliki čovek i vizionar koji je gledao daleko u budućnost, a radio je za nekog ko radi za nekog, koji radi za nekog, iako je pre 35 godina otišao u prevremenu penziju. (Na slici: crna kožna jakna do kolena.)
Istorijske mudrosti 9 (Izgubljeni dokumenti iz opštinskih arhiva)
Pismo Predsednika Udruženja vlasnika i rentijera restorana, kafana i kafea (UVIRRKK) nadležnom organu Skupštine Opština Vukojebina (SOV).
Poštovani druže, takođe Pretsedniče SOV-a,
Vi, od svih ljudi u ovom gradu, najbolje poznajete situaciju i znate koliko je naše Udruženje učinilo za društvo, narode i narodnosti i zemlju u celini, znate kolike smo žrtve podneli, koliko smo se patili i šta smo sve radili ne bi li stigli do boljitka za sve nas.
Pre neki dan, tačnije u ponedeljak, 18. 10. 1986. godine, negde oko 22 i 30 sata, pored jedne od Naših estavliranih ustanova, u ulici Maršala Tite broj 48, prošla je grupacija mladih ljudi i bacila ukupno 7 grudva snega (slovima: sedam grudva snega) u pravcu ustanove. Pritom su razbili izlog ustanove (slovima:izlog ustanove), ali i pogodili u lice jednu od nameštenica, nanevši joj teške telesne povrede u vidu raskrvavljene usne, koja se kasnije nadula pa pulsira, zbog čega ista ne može obavljati svoj posao valjano i pravovremeno (mada neke mušterije tvrde kako sad mnogo bolje šljaka). Napominjem da su ti neprijateljski elementi bili obučeni u crne kožne jakne sa nitnama od metala i ošišani kao američki indijanci. Očigledno se radi o najobičnijim hašišarima, to jest narkomanima. Naše Udruženje, čiji ste i Vi ponosni član, zahteva da ih milicija odmah skemba i neka ih naši momci dobro isprebijaju u stanici.
Moramo staviti tačku na negativne pojave u društvu, naročito one koje štete članovima našeg Udruženja, žigosati ih i otstraniti bez oklevanja, jer će se one u suprotnom namnožiti i potpuno uništiti sve ono što smo godinama samopregorno i neumorno stvarali.
P.S. Povodom ovih neprijatnih okolnosti ovomesečni prilog našeg Udruženja Skupštini Opština će morati biti umanjen za 15 odsto, ali Vi uvek možete svrnuti u Vama poznatu ustanovu i naplatiti ga u naturi. Debela Usna (tako je sad zovemo) Vam se unapred raduje.
U Vukojebini, 20.10.1986.
Srdačno Vaš,
Precednik UVIRRKK
(potpis nečitak)
(Na slici: hašišar iz osamdesetih.)
Istorijske mudrosti 10
„Pogrešno je uvreženo mišljenje da kvalitet pijanstva zavisi od vrste i količine alkohola, kao i uticaja društvenih okolnosti na isti. Naučna istraživanja vršena kako u razvijenim, tako i u nerazvijenim zemljama, upućene navode na zaključak da „stanje svesti svake pijandure“ zavisi isključivo od veličine njegovog, ili njenog nosa i, zanimljivo je, gustine obrva. Pijandura koja ima veći nos ili gušće obrve, može mnogo više da popije i, samim tim, da češće ispadne glup, ili glupa, kao konj ili kobila, recimo, u društvu, to jest, u javnosti. Na svadbama se takvi, ili takva, ponajčešće ispovraćaju mladoj u bidermajer, pre nego što ga ona baci u masu udavača, te posle toga nijedna neće da ga uzme u ruku i on stoji tako na podu, što nije u redu uopšte.“ Ove misli, dubokoumne i kao brijač oštre, izrekao je Ho Kvan Gou (1205-1278), veliki mislilac i savetnik na dvoru Džingis Kana, vođe Mongola čiji su grob izrovali konji, te se ne zna gde je tačno sahranjen. Njega je Džingis pokupio ispred supermarketa u Ulan Batoru, gde pio pivo i filosofirao veoma razložno, smarajući i mračeći prolaznike koji su jahali konje naopako, od glave prema repu. Njih dvojica su kasnije projahali čitavu Evropu, što na konjima, što peške. Što naopako. Inače, glavni junaci ove priče su konji i nikoje druge životinje. (Na slici: konji u galopu.)
Istorijske mudrosti 11 (Bukači - mit i realnost)
(Odlomak iz doktorske disertacije profesora doktora V.P. odbranjene na Višoj školi za ekonomiku domaćinstva u Zemunu, 24. marta pre dve godine.)
Bukačima su se, u stara vremena, nazivala mitska bića koja su pri narodnim revolucionarnim sudovima (nakon bilo kakve revolucije) bila zadužena (od strane onih koji su preuzeli vlast) da pre izricanja presude vrše uticaj na sudije vičući iz publike: „Na smrt! Na smrt!“ Njihov entuzijazam lako se prenosio na ostale te bi i oni počeli vikati isto. Onda bi sudija nekog nesrećnika ili nesrećnicu osudio „u ime naroda“ najčešće na smrt, retko kad iskazavši milost kroz dugogodišnju zatvorsku kaznu jer, pobogu, takva je želja naroda! Bukači su dakle, davno oprobano i dobro uhodano oruđe kojim vladajuća kasta kontroliše javno mnjenje i sudsku vlast, opravdavajući tako neprimerenu strogost revolucionarnih i postrevolucionarnih zakona, kao i novostvorene društvene odnose.
U današnjem, dekadentnom demokratskom sistemu 21. veka, u doba svetske kompjuterizacije, digitalizacije, globalizacije i sveopšte ekspanzije, izdvajaju se 3 vrste bukača: 1) Medijski bukači – to su prepametna bića slabog obrazovanja i niske kulture koja rade u novinama (pišu članke po narudžbi) i medijskim kućama (kao voditelji rialiti programa) ili su vlasnici više njih, nekad su se amaterski bavili muzikom (onom pravom), a sada hiperprodukuju muzičko i svako drugo đubre, izuzetno su ambiciozni i gramzivi te mogu posedovati veliki broj dobara (kuće, zgrade, jahte, kompanije, banke i slično), ova vrsta bukača ima poseban pik na devojke i žene seksualno ih iskorištavajući na različite načine, moguće je čak i da, ukoliko ih pretnja sudskim procesom zbog finansijskih malverzacija toliko uplaši, postanu predsednici velike države ili podguzne muve predsednika neke male države (ne bi li na taj način izbegli zatvorsku kaznu barem na neko vreme), što se fizičkog izgleda tiče, mogu nositi mrtvog dabra žute boje na glavi ili ličiti na pudlicu koja zamišlja kako diriguje orkestrom; 2) Klasični bukači – naizgled obična bića, bez istaknutijih osobenosti, pored skupih automobila, u kojima voze lokalne sponzoruše, imaju po nekoliko službenih legitimacija, dozvolu za nošenje oružja i člansku kartu sportskog društva, pod okriljem mraka neprimetni su i neprepoznatljivi (na taj način lako ruše i uništavaju objekte ugostiteljske i druge namene), krase ih ružne tetovaže na rukama koje nemaju nikakvo značenje, provode mnogo vremena u teretani uzgajajući mišiće (što uopšte nije gej fazon), ne konzumiraju drogu u većim količinama, ali je umeju kupovati i prodavati, aktiviraju se isključivo u grupama (najčešće od po tri ili više) i tada posećuju fudbalske i košarkaške utakmice na kojima pale baklje i izbacuju različite besmislene parole, posle utakmice običavaju sedeti u kafićima vršeći sebi svojstven ritual koji se sastoji iz razbijanja pikslom glave onom ko ih slučajno pogleda, izgovarajući pritom mantru: „Š’a je!? Š’a me gledaš!?“, u nekim manjim zemljama pripadnici ove vrste bukača mogu daleko dogurati ukoliko počnu ganjati političku karijeru (transformišući se tako u svoju podvrstu – partijski bukači), dok negde stignu čak i do premijerske ili predsedničke funkcije (ponegde i obe); 3) Internetski bukači – nežna i krhka bića, osetljive duše složenog emocionalnog sklopa, žive i razmnožavaju se u virtuelnom svetu, hrane se lajkovima i ponekim šerom, uživaju tendenciju individualnosti, ali se često svrstavaju u grupe kod kojih brojnost ima najvažnije značenje, neverovatno su inteligentni, što niko ne prepoznaje osim njih samih, imaju neautentično samostalno razvijeno mišljenje o svim važnim pitanjima i ono je jedino relevantno, frenetično izbacuju slike svojih i tuđih mladunaca sa letovanja i pokreću glupe akcije na društvenim mrežama ili postavljaju kretenske tekstualne postove, internetski bukači (oba pola) često posećuju sajtove s pornografskom sadržinom i skidaju televizijske serije pomoću torenta, zahvaljujući tome postaju uvereni u svoju informatičku pismenost i idu naokolo pričajući svima kako znaju Eksel, na društvenoj lestvici ne mogu se podići visoko (najveći mogući uspeh im je da postanu botovi vladajuće stranke, a u velikim zemljama da im ruski hakeri ukradu podatke (koji, realno, nikom živom nisu potrebni), umiru u mukama kad im crkne hard disk, ali onda skupe pare, odu u prodavnicu kompjutera, kupe drugi i nekako prežive. (Na slici: nešto čudno.)
Istorijske mudrosti 12
Možda najzanimljiviji od svih zanimljivih događaja, događaj koji je potresao čitavu Evropu i deo Azije, odigrao se upravo na našem tlu, nekih 230 kilometara južno od Beograda, u selu Donja Krastavica, 22. decembarija 1934. godine. Tog jutra je svinjac u koji je krenuo Savo Ilić, lokalni poljoprivrednik, smrdeo drugačije nego obično. "Čini mi se da vuče na sumpor!", mislio je Savo. Nije mogao dokučiti o čemu je reč. Pogledao je unutra i sve je bilo kao i obično. Svinje su se gurale oko kofe s pomijama veselo grokćući. Samo je jedna od njih stajala mirno i, okrenuta prema Savi, fiksirala ga svojim tužnim, svinjskim očima. Iznenada ona progovori, mešajući lukavo engleski i srpski jezik: "There is no sadašnjosti i budućnosti, only prošlost koja se again and again ponavlja!" Savi se odsekoše obe noge od straha, a kada se, posle dve-tri rakije, malo pribrao, odlučio je upravo tu svinju zaklati za Božić. (Na slikama: gorepomenuta svinja poliglota pre i posle Božića.)
