Tri godine ćutanja

xxx

Čovek mora biti ono što želi. Možda nekom sve ovo liči na jogunstvo koje ne pristoji poštenoj devojci, ili misli da roditelj ima potpuno pravo upravljanja svime i svačime kada je u pitanju život njegovog deteta, i kako se takva razmaženost mora izlečiti dobrom batinom, iz raja izašlom, ali većina ne misli ništa jer su čovekove misli tajanstvu sklone, poput senki na slikarskom platnu. Boje su ono što prvo vidimo, ono od čega je slika sastavljena, materijal od kojeg su napravljeni predmeti i pojave prikazane na njoj, a senke njihov život, njihovo značenje, njih zapazimo kasnije ili ih potpuno zanemarimo. Zbog čega ljudi gotovo svu pažnju, neki i čitave svoje živote, posvećuju materiji, koja je manje bitna, a suštinu zaobilaze, praveći se da ne postoji?

Bog-otac je vlasnik velikog groblja u kojem se sahranjuje drveće. Trupla hrasta, jasena, lipe, bresta, bagrema, bukve, nakon što ih drvoseče ubiju u šumi, dovoze se volovskim kolima do njegove pilane. Tamo ih radnici sakate i pretvaraju u daske, planke, grede, letve, gredice... Bog-otac i njegovi to zovu „rezana građa“, ja „leševi promenjenog oblika“. On hoće da upišem trgovačku školu, da zakopam život u nameštaj, da se udam za nekog mamlaza i izrodim mu gomilu dece, a ja želim da budem ono za šta sam stvorena i ništa više. Pitala sam ga da me pusti da se upišem u slikarsku školu. „Žensko čeljade nije za takve poslove“, rekao je, a ja sam njemu kako ne zna ništa. Onda mi je raspalio šamarčinu. Potekla mi je krv iz nosa. Majka je vrisnula, stala između nas, i odgurala ga od mene. Izgledalo je kao da mu je krivo, ali nije rekao ni reč. Jednog dana, kad postanem prava slikarka, od portreta neću slikati muške, samo ženske. Muškarci su toliko jadni i bedni da nisu dobri modeli za lepu sliku. Možda samo za kiparisanje, treba ih skameniti, onda ne bi išli naokolo i mlatili žene toljagama po glavi.

Te noći, nakon šamara, biće da je bio san, imala sam viziju predivnog mladića duge, svetle kose. Dovezao se kočijom koju su vukli vatreni atovi do naše kuće i zakucao na prozor moje sobe. Otvorila sam mu i pustila ga unutra. Poklonio mi je zlatni kist i kičicu, a onda smo vodili ljubav do jutra. Bio mi je prvi, ostaće jedini. Kada je odlazio poljubio me je poslednji put i rekao: „Umetnost je istina, a istina zahteva žrtvu. Laž je lagana i providna, prividna, i svuda je oko nas. Istina je postojana, stalna, laž nestalna i promenljiva. Moraš naučiti da odvojiš laž od istine, kao žito od kukolja, jedino tako ćeš moći predstaviti ljudima pravi, istinski svet, kakav on zaista jeste, i osloboditi ih iluzija o realnosti u kojoj žive.“

Sutradan ujutro ušla sam u očevu radnu sobu. Sedeo je za stolom i nešto piskarao. U poslednjih godinu dana kosa mu se proredila i mogla sam jasno videti konture njegove ružičaste lobanje. Stala sam ispred nje stisnutih pesnica.

- Oče, ukoliko mi ne dozvolite da upišem slikarsku školu ja ću potpuno zanemeti. Nikad više od mene nećete čuti ni jednu jedinu reč, neću pustiti ni glasa, biće kao da me nema, kao da nisam tu...

Nasmejao se i rekao:

- Hajde još i to čudo da vidimo. 1)

xxx

Mudri ljudi kažu kako ne treba ići na mesta sa kojih se ne možeš vratiti kući, kao što je Mesec ili Pariz. Vratiti se iz Pariza u ovu našu kasabu isto je kao sići s Meseca na Zemlju.

Kraj strica sam prošla u predsoblju, sedeo je na stolici pored vrata spuštene glave i spavao, nije se ni pomerio kada sam ušla u kuću. Sveštenika sam krajičkom oka videla u kuhinji, razgovarao je s jednim od očevih poslovnih partnera, kojeg sam jedva prepoznala koliko je ostario.

U sobi je vladao polumrak i sve je bilo sivo i mutno. Moje dve tetke i strina, sve tri u crnini, zbijene oko očevog uzglavlja, okrenuše se prema meni. „Napokon si stigla“, reče Stana, najmlađa od njih. Otac im pokaza rukom da se odmaknu i oslobode mesto za mene. Ja priđoh krevetu i kleknuh pored njega. Glava mu je bila ogromna i bez kose, plave oči vodene ali mračne, prazne, a nos, taj ranije poveći nos, sada je bio Ajfelov toranj na njegovom upalom licu pepeljaste boje.

- Stigla si taman na vreme – reče otac. – Na vreme da me otpremiš na onaj svet kako dolikuje.

- Nemojte tako, oče – rekoh, ne znajući šta da kažem.

- Tako je to, tako... – prozbori on pomirljivo. - Voleo bih da me je tvoja sirota majka nadživela. I još nešto, nešto neprežaljeno...

- Šta to, oče?

- Hteo bih da ti se izvinim.

„Ovo će biti predivna slika“, pomislila sam.

1) Zora Petrović se rodila 1894.godine u Dobrici (Banat). Potiče iz trgovačke porodice. Kako se porodica selila, Zora je osnovnu školu pohađala najpre u Dobrici, peti i šesti razred Više pučke škole (gimnazije) u Novoj Gradiški, a sledeća dva razreda u Pančevu. Odluka o njenom daljem školovanju napravila je razdor u porodici. Zora se suprotstavila očevom zahtevu da uči nešto praktično (možda i da nastavi njegov trgovački posao). Već tada, sa petnaest godina, slikarstvo je bilo njena jedina i neprikosnovena želja. Svojim trogodišnjem ćutanjem i neizlaženjem iz kuće uspela je da uz pomoć majke dobije dozvolu od oca da se obuči shodno svojoj želji. Postala je članica Srpske akademije nauka i umetnosti 1961. godine.