HIRONOVA SMRT

Updated: Jun 3, 2020


Zoran Radosavljević, zvani Kiza, smiren i staložen tip, vlasnik prodavnice nameštaja i pogrebne opreme, čovek srednjih prohteva i sigurne zavetrine, sedeo je kraj otvorenog prozora i osećao promaju kako mu steže vrat i krsta, kao suve, koščate ruke godina preturenih preko glave, ali njegov svet je još uvek bio ispunjen smislom, barem je on tako mislio. Dvoje dece, dečak i devojčica, rasli su bez većih problema, a žena, nekada glavna riba u kraju, nestašna kaćiperka, sada je kuvala i spremala kuću po ceo bogovetni dan. Neumoljivi gospodar svega živog ubacio mu je sede pramenove u kosu, koju je, zakonom nasleđa, možda i srećom, sačuvao u dovoljnim količinama, ugojio se, ali ne previše, oči su mu se pomalo zamaglile i umrtvile, ali ipak sačuvale pogled čoveka koji zna i razume. Radeći i razvijajući posao, naučio je da se prošlost zaboravlja tako što zaroniš do guše u blato biznisa, prevariš ponekog konkurenta ili ortaka, ismeješ ga u kafani i nastaviš dalje.

U jednom delu radnje držao je salon nameštaja, a u drugom prodavnicu pogrebne opreme. Nekada se u prizemlju te zgrade od tri sprata, najviše u glavnoj ulici, nalazila knjižara. Kada je knjižara propala, jer niko više nije kupovao knjige i sveske, Kiza je uleteo s nekim parama koje je dobio od ujaka iz Nemačke, iznajmio prostor i otvorio salon nameštaja. Salon je bio lepo uređen i solidno popunjen, fotelje, dvosedi, trosedi, stolovi, stolice, ormani, komode, kredenci, lamperija i ostalo. Nadao se kako bi to što u gradu osim njega niko nije prodavao nameštaj mogao biti razlog za prosperitet u poslu, ali ispostavilo se da nema dovoljno mušterija. Srećom, nekako je baš u to vreme stari gradski pogrebnik penzionisan, pa je Kiza potegao veze i vezice, podmitio koga treba u opštini i preuzeo njegov posao. Jedini problem bio je kako odvojiti jednu radnju od druge. Zato je po sredini prostorije postavio, od plafona do poda, veliku štofanu, crvenu zavesu. Sam je sebi ličio na nekog šoumena dok je prelazio iz radnje u radnju, tako da bi pokatkad poželeo uzviknuti: „Dobro veče, dragi posetioci! Ko nam je to danas otegao papke!? Mama? Tata? Baka? Deka? I nas sve to jednom čeka!“

Tog dana, kiša je grozno pljuštala, ušao je u Kizinu prodavnicu pogrebne opreme, mokar do gole kože, plavokosi mladić, neugledne spoljašnosti, obučen u sivi sako i crnu košulju iskrzanih rukava. Kiza ga nije poznavao.

- Umro mi je otac. Ne znam šta je sve potrebno za... – reče i ućuta.

- Oh, moje iskreno saučeše – reče Kiza tužnim, treperavim glasom.

- Hvala – odvrati mladić. – Kod vas se kupuje sanduk i ostalo...

- Da, da... Izvolite, pogledajte naš najnoviji katalog.

- Skupo je to – procedi mladić suvo.

- Da, ali postoje popusti i mogućnost kupovine na rate – reče Kiza. – Pogledajte pažljivo, štampano je sitnim slovima pri dnu strane.

- Aha... Sad vidim.

„Koliko koštamo u smrti? Upravo onoliko koliko smo koštali za života“, mudro je rezonovao Kiza, ali ne reče ništa.

- Vaš pokojni otac – tiho upita Kiza – bio je penzioner? Imamo sjajne popuste za njih.

- Ne – odgovori mladić. – Nije dogurao dotle. Otpustili su ga u četrdeset petoj, a imao je četrnaest godina radnog staža. Nakon toga je četiri godine uzaludno tražio posao i onda je umro.

- Strašno, ovo su gadna vremena – reče Kiza, težeći da sačuva ton saosećajnosti u glasu. – Danas je čovek čoveku vuk.

- Upravo tako. Otac je često ponavljao, u poslednjim danima, kada je već počeo da se raspada od alkohola, kako su najbolje godine njegovog života pojeli vuci.

- Sve je to najobičnija banda, lopuža do lopuže! – reče Kiza stisnuvši zube i glumeći bes.

- Ko?

- Pa, političari... Bagra jedna... – zbuni se Kiza.

- Da, naravno... Političari... – ponovi mladić tupo.

- A, gospođa majka? – upita Kiza. – Kako ona podnosi situaciju?

„Stvarno si moron! Nikad ne pitaj mušteriju o drugim članovima porodice. Staro grobarsko pravilo.“

- Eh, kako je!? Nije dobro. Leži u krevetu po ceo dan.

Tada se, s one strane crvene zavese, začu zvonce na ulaznim vratima.

- Ostaviću vas na trenutak – reče Kiza. – Potreban sam hitno u drugom delu prodavnice. Vi slobodno razgledajte i izaberite šta vam najviše odgovara. Želite li možda kafu ili sok?

- Ne, hvala – odgovori mladić.

- Automat je tamo kraj onog umetnički dekorisanog venca.

- Nije mi ni do čega – prekide ga mladić.

- Razumem, razumem... – promrmlja Kiza odlazeći.

U delu prodavnice gde je prodavao nameštaj, Kiza se dugo raspravljao sa čičicom sitinih očiju i paperjaste, bele kose oko brestove trpezarijske stolice. Beloglavi je tvrdio kako to nije „brestovsko“ nego neko drugo drvo. Kiza ga je ubeđivao da zna majstora, pošten čovek, ne radi škart. Čičica je odsečno odmahivao glavom i coktao. Kada se vratio u deo radnje gde je prodavao pogrebnu opremu, Kiza je bio poprilično sluđen i vidno iznerviran. Plavokosi mladić je sedeo u fotelji i buljio u otvoren katalog koji je stajao na stočiću ispred njega, vrteći između prstiju novčić od deset dinara.

- Jeste li izabrali već jednom? – upita ga Kiza. Ovaj se trže kao da ga je nešto ubolo i brzo strpa novčić u džep.

- Da, da... Može ovaj – pokaza rukom na sliku iz kataloga.

- Odlično! Pođite sa mnom do mog radnog stola da sklopimo ugovor o načinu plaćanja – reče Kiza nehotice protrljavši ruke. – Ako vam to ne predstavlja problem...

x x x

Dešava se da čovek kaže ili uradi nešto zbog čega kasnije gorko zažali, ukoliko se to kasnije uopšte iznedri. Dok su se, pri mladićevom odlasku, pozdravljali i rukovali na vratima prodavnice, Kiza je rekao: „Hvala! I, dođite nam ubrzo opet!“ Prvi udarac, više nego iznenadan, bio je aperkat, pesnicom pravo u bradu, drugi nogom u stomak, zbog njega je Kiza pao na kolena, a treći ga je pogodio direktno u slepoočnicu. Arkada je pukla i krv šiknula. Naglo se smračilo.

Mladić čučnu kraj Kizine glave, iz džepa izvadi dve desetodinarke i stavi mu ih na oči.

62 views0 comments

Recent Posts

See All