PRVA OVERA

Updated: Nov 20, 2021



XXX

Išao sam pre neki dan, u četvrtak, sa jednom od mojih cupika kod proročice. Nije od ovih sa televizije, ne znaš je. Ona moja zapela:"Da mi prorekne budućnost, kad ću se udati, koliko ću dece imati, hoće li muž da me tuče?..." Toroče kao luda, a sve me zagleduje, onako ispod oka. Da se rešim bede, odvedem je kod babetine. Ona živi u selu ispod Avale, zove se Zuce, odavde ima dvadeset minuta kolima. Kuća joj je na tri sprata, lepa, okrečena u žuto, sa crvenim krovom, a dvorište veliko i uređeno. Proriče tako što prvo zagreje olovo, pa ga onda sipa u bure puno hladne, izvorske vode. Naplaćuje pedeset evrića. Pravi derikoža. Al' ajde, kad već dođosmo... Uđe ti ona moja kod babe u sobu, a ja ostanem ispred vrata da je čekam. Neki ganci, mali, nikakav, ko iz ciganskih filmova, ponudi mi stolicu da sednem. To je bio babin sin ili nećak, tako nešto. Pita me čime se bavim u životu. Ja se nasmejem. "Prodajem benzin i cigare", kažem. "Kakva je to nova moda da se šišate na čelavo i svuda idete obučeni u trenerke?", opet će on. Mrzelo me da mu odgovaram, a nisam ni znao šta da mu kažem. "Je l' znaš da sam glumio u Kustinom filmu?", kaže. "Ma, nemoj mi reći!?" "Istina je. Glumio sam muzičara, violinistu. Ter'o nas je da se veremo po drveću ko majmuni." Onda je počeo da mi do u detalje opisuje šta je sve morao da radi na snimanju. Ja sam se samo tupavo smeškao i klimao glavom. Napokon, ona moja drolja izađe sva ozarena (mora da je čula nešto lepo, nešto za šta vredi dati pedeset evra), a iza nje, kroz odškrinuta vrata, proviri glava matore, krezube ciganke, lica crnog kao gar, na kojem su se posebno isticale krupne plave oči i veliki baburast nos. Sa donje usne joj je visila do pola ispušena cigareta. "Hajde, ulazi!", reče mi. "Hvala, baba, ne treba. Ja ne verujem u taj tvoj vudu." "Verov'o il' ne verov'o, sudbina je sudbina. Svako je ima, pa i ti. Daj da ti barem pogledam u dlan, da ne pričaš posle kako si za džaba kod mene dolazio." Pružim joj ruku. "Daklem, da vidimo... " Zagleda mi šaku, okreće je, čudi se nečemu. "Ne vidim ništa! Linija života ti je presečena i po tome bi trebalo da si odavno mrtav, a nisi... Odaklen si ti?" Ja joj kažem. "A, je l' tamo kod tebe ima još tak'ih?", pita ona. Odgovorim joj da su kod nas svi ovakvi. "E, da si ti meni živ i zdrav, sad će tebi baba Stamena da kaže nešto, al' da se ne naljutiš i da joj oprostiš za to što je jedna najobičnija babuskara koja nema dlake na jeziku. Ovakav dlan imaju samo 'ajduci, pusta'ije i ubice. Prvog kad si ubio i sebe si s njim ubio i sa'ranio! Zbog toga si živ, al' ko da s' umro, jedeš i piješ, al' ne osećaš 'ranu, pušiš, a dim ti na uši izlazi, smeješ se, veseliš, al' bez derta, ko po naređenju, grliš i ljubiš sve onako uzgred, ofrlje... Gde god da kreneš, ništa, šta god da radiš, ništa, koji god otrov da probaš, opet ništa. Ti si, sinko moj, ko ovaj kamen. 'Ladan i mrtav." Tako je rekla baba. Ne znam, zašto sam ti ovo ispričao? Hoćeš još jedno pivo?


XXX

Ta Crnogorčina je na poker aparatima širom Beograda zaradila čitavo malo bogatstvo, a kad su mu ortaci preoteli biznis i teritoriju, otvorio je kafić u blizini hotela "Jugoslavija" i penzionisao se. Nikad ga nisam smatrao za opasnog tipa, što većina njegovih saplemenika i nije bila. Samo su hteli da ostave takav utisak, te su išli po gradu namrgođeni i napumpani, vešto krijući svoju plašljivost, moglo bi se reći kukavičluk, kad bi ta reč postojala u njihovom rečniku. Možda ih je ovaj grad napravio takvim, ne znam, a nije ni važno, jer to nema mnogo veze s pričom. Sedeli smo tako za stolom u njegovom kafiću i pili pivo (šta drugo?) Steva, Pirke, Čobi i ja, kad se na vratima pojaviše Džimi Glodač i Napoleon Koks. Vraćali su se, vidno nezadovoljni brojem posetilaca i pristaša, s mitinga stranke koju su simpatisali i za koju su agitovali gde god bi stigli, ali se u nju nikad nisu zvanično učlanili. Niko nije znao zbog čega tačno, ali ja bih rekao da nisu ni pokušali.

- Lepa, daj nam dva rogata! - povika Koks. - Ja stvarno ne razumem šta je s ovim ljudima danas. Zar oni ne vide da nam je zemlja u totalnom raspadu, da se ovaj narod degeneriše, da vlada ta... Kako se zove?... Bela kuga, jel' tako? Jesu li oni normalni?

- Ja sam tebi lepo rekao - odgovori mu Džimi - da su Srbi budale il' kreteni! Slepi su ko mačići. Još milion godina da žive neće progledati.

- Ma, šta imaju da gledaju?! Treba samo da zaokruže broj ispred imena naše stranke... Jesi li čuo kako je lepo govorio naš vođa? Dođe ti prosto da mu otmeš onaj govor iz ruke, odneseš ga kući, uramiš i okačiš na zid!

- Jašta! U školi nisam čuo toliko pametovanja kao danas na mitingu!

- Ja, vala, u školi nikad ništa pametno nisam čuo!

- Kad malo bolje razmislim, ni ja! Doduše, slabo sam u njoj i sedeo...

- Da, da, razumem... Gušili te zidovi, vukle te daljine...

- To, to... Otkud znaš? I tebe isto tako?

- Ma, kako da ne! Te daljine su mnooogo zajebane...

Nekako u isto vreme okrenuše se od šanka prema našem stolu.

- Je li, momci, a gde ste vi danas na mitingu? - upita Koks.

Mi se zbunismo, iako nismo bili zbunjive prirode. Gledali smo jedan u drugog i razmišljali šta da mu odgovorimo. Gvožđe mi je žuljalo članak, a gaće se uvlačile u dupe, osećao sam kako mi po čelu izbijaju graške znoja. Trebalo je da pretpostavim da će neki idioti naići i sve pokvariti!

- Je l' vas pitao nešto čovek?! - dreknu Džimi.

Pirke i Čobi klimnuše glavama.

- Pa, što mu lepo ne odgovorite, nego ćutite ko zaklani?! Znate li vi ko je on?

Znali smo. Svi smo znali, ali nas nije bilo briga. Džimi privuče stolicu i sede za naš sto. Koks ostade za šankom. Podigavši nos u vis, gledao je kao nezainteresovano kroz prozor.

- To je Napoleon Koks - reče Džimi s puno respekta i rukom prođe kroz proređenu kosu.

- On je goloruk izašao na šorku Ćelavom Vasi, Šjoru i Majmunu. Sam samcijat! I premlatio ih je! Šta premlatio?! Ubio ih je od batina!

To je valjda trebalo da nas impresionira. Pirke se snašao prvi. Umeo je da se izvuče iz svakog škripca pre drugih, uvek s osmehom na licu, kao da je iznad svega. I završio je tako, iznad svega. Izboli su ga nožem na krovu zgrade u kojoj je stanovao i bacili ga odozgo na parking. Pao je tačno na ćaletovu "samaru" i skroz je ulubio.

- Ma, nije valjda! Ćelavog Vasu, Šjora i Majmuna! Sam samcijat! Je li to moguće?! - reče Pirke glasom punim ushićenja i razvuče osmeh od uva do uva.

- Moguće je, kako da nije?! Ja sam živi svedok tog događaja! Svojim očima sam gled'o kako ih patosira jednog po jednog. A taj Vasa, on je bio nosilac crnog pojasa... Koji ono beše dan, Kokse?

- Peti - procedi Koks.

- Peti dan, ej! Sedmi je u gradu, u to vreme, imao samo Jorga.

Pogleda nas razrogačivši oči. Mora da smo mu izgledali kao najgluplji ljudi na svetu.

- Ilija Jorga! Niste čuli za Iliju Jorgu?! Gde vi živite?! Uostalom, to i nije važno. Dozvolićete mi da vam ispripovedam kako se sve to dogodilo?

- Može, samo brzo - rekoh, a trudio sam se da ostanem miran.

- A š'o? Je l' žurite negde?

- Ne, ne, nego imamo neka posla i nemamo mnogo vremena.

- Tako mladi, a već u spidu! Polako, momci, pred vama je čitava večnost. Svega će biti, sve ćete doživeti i preživeti. Čuješ li, Kokse? Ovi momci kažu da nemaju vremena! Šta da im kažem na to?

- Kaži im da ne seru! Pojma oni nemaju o vremenu!

Bacio sam pogled na sat. Pet do dvanaest. On dolazi oko dvanaest. Toliko o vremenu. Klinac u plavom kačketu, koji je nama okrenut leđima, igrao fliper čitavo pre podne bez prestanka, okrenu se i mi videsmo da je to zapravo bila devojčica. Ona se nasmeši pokazavši velike bele zube i reče:

- Ja hoću da čujem tu priču! Mnogo volim dobre priče.

- Eto, vidite! Ona hoće da čuje. I Lepa hoće da čuje. Je l' da Lepa da hoćeš da čuješ kako je Koks premlatio Ćelavog Vasu i njegovu ekipu!?

- Da, da... Kako da ne! - doviknu Lepa s one strane šanka.

- Svi hoće, samo vi nećete, jer nemate vremena...

- Dobro, matori - rekoh, već iznerviran - rekao sam ti da može, ali brzo! Šta se sad foliraš?

Zbunio sam ga. Nije očekivao takvu reakciju. Do tog trenutka je mislio kako je on glavni, kako ga se mi plašimo, njega i njegovog druga, čuvenog mangaša Koksa. Sada, kad je uvideo da to, ne da nije tako, nego da bi za njega bilo bolje da nije ni seo za naš sto i počeo sa svojim proseravanjima, promenio je stav, popišmanio se. Meni se učinilo da se nekako istanjio, smanjio toliko, da si ga mogao spakovati u kovertu i poslati poštom u inostranstvo. I Koks je zaćutao tamo za šankom. Ti fosili jednostavno nisu navikli na otpor. Probijali su se kroz život pesnicama i noževima, prolivali krv po vrelom asfaltu i očekivali, nemam pojma zašto, da ih svi poštuju i da im se dive zbog toga. Moroni! Lično, poštujem samo onog ko ima lovu. Svi ostali su boranija.

- Odakle ste vi, momci ?- upita Džimi.

- Iz zemlje Nedođije! 'Ajde, pričaj već jednom!

- Ovaj, dobro... Lepa, donesi momcima šta piju, Koksu i meni još po pivo!.. A ti mala, hoćeš li i ti nešto?.. I jednu borovnicu za devojčicu! Dakle, ovako... U to vreme ovaj grad je bio još uvek velika peščara puna bara. Znam da je vama teško to i da zamislite, ali onda su glavni stanovnici Novog Beograda bili gušteri, žabe kreketuše, belouške i barske kornjače. Znao sam dečka koji se udavio u bari na putu za školu. Bilo mu vrućina, jun mesec, pa je skočio u vodu da se malko rashladi. Izronio nije nikad. Zvao se Rade ili Radoš, tako nekako... Bili smo deca. Koliko smo onda imali? Petnaest, šesnaest godina, kao vi sada. Vasa je bio skoro duplo stariji. Visok, nabildovan, obučen u trenerku, stalno je trčao po kraju, kao trenira, vežba, priprema se za turnire u karateu. Tabadžija, svi su ga se plašili. Imao je svoju ekipu. Šjor, Majmun, Lepi Bora, onaj teški džanki... Kako se zvao, sad je mrtav, našli su ga u stanu obešenog o luster? Čova! Tako je! Čova i mali Mile. Njih šestorica su gospodarila u ova dva bloka i tamo, u radničkim barakama kraj pruge, sve dok nije izgrađen trideseti i ti seljaci nisu počeli da zalaze ovamo...

Znali smo tu priču. Svi iz tridesetog bloka su je znali. Vasa i Koks su se udružili, zaboravili stare razmirice, sklopili pakt i poveli rat protiv naših. Tukli su ih gde god su stigli, prvo tu po kraju, zatim po Novom Beogradu, napokon i po celom gradu, sravnili su ih sa zemljom. Dugo godina posle toga, stariji mangaši iz tridesetog nisu smeli ni da pomole glavu bilo gde izvan svog bloka. Ali to su bili stariji... Oni se više ne računaju.

- U to vreme na Novom Beogradu nije bilo kafića, picerija i restorana kao danas, tek poneka kafana tu i tamo. Ovde, kod nas, samo jedna, "Mladost", tako se zvala. Srušili su je pre desetak godina i na njenom mestu podigli parking. Terasa kafane bila je okrenuta levom stranom ka ulici, a desnom ka ulazu u jednu od, za ono vreme, najmodernijih samoposluga u gradu. Leti, svake subote pre podne, za stolom koji je imao najbolji pogled i na jednu i na drugu stranu, sedeli su i blejali Vasa i kompanija pušeći "marlboro" i cugajući isključivo kocu ili gusti sok, jer je Vasa bio veliki protivnik konzumiranja alkohola i narkotika. Kad god bi naišao na pijanca ili narkomana, on bi mu opalio dve-tri didaktičke dandare i zapretio da će ga umlatiti kao vola u kupusu ako ga samo još jednom vidi urađenog. (Ponekad bi to i uradio. Bilo je zaista gadno gledati ga kako premlaćuje čoveka znatno starijeg od sebe, koji je uz to toliko pijan da nije u stanju ni da pobegne. Tada smo već bili prijatelji i sećam se da sam ga pitao:"Zašto, bre, Vaso? Šta ti je čovek skrivio?""Zna on vrlo dobro šta", odgovorio mi je. Pričalo se da mu je otac bio pijandura i da ga je voštio od batina ni zbog čega, kad god bi mu to palo na pamet.) Koks se, u društvu sestre Snežane, spuštao pešačkom stazom niz brežuljak ka samoposluzi. Sneža je u to vreme bila lepotica, najbolja riba u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Kasnije, kad je malo omatorila i olinjala, napustila je sve, posao, muža, dvoje dece, ošišala se do glave i otišla na Tibet. Čim su ih videli kako idu prema njima, Šjor i Majmun povikaše u glas: "Evo je, Vaso! To je ona mala o kojoj smo ti pričali!" Vidite, momci, Vasa je, kao svaki pravi gospodar određene teritorije, imao, ili je barem, smatrao da ima, pravo na "prvu overu". Svaka devojka na koju bi on bacio oko morala je da, pre nego što počne da izlazi sa momcima, prođe kroz Vasine ruke, da je ovaj "overi", da "proveri robu", da je "probuši" jer, nije u redu da taj posao obavljaju neki levaci iz grada ili iz Zemuna. Naravno da se devojka tu nije mnogo pitala. "Prva overa" se obavljala milom ili silom, najčešće na žurkama na koje bi Vasa i kompanija upadali nepozvani (nikom nikad nije palo na pamet da ih pozove), na proplanku između dva velika žbuna u "Parku prijateljstva" (ali to mesto je bilo manje popularno zbog "rošomonaca" i raznoraznih pervertita), u baraci blizu pruge (Vasa je specijalno za takve prilike tamo odneo potpuno nov madrac koji je ukrao od komšije) ili jednostavno na klupici iza osnovne škole...

- Ej, matori, dosadna ti je priča! - rekoh mu.

- Da, i ti si dosadan - reče Pirke.

- Dosadan ko proliv - zaključi Čobi.

U tom trenutku otvoriše se vrata kafića. Crnogorac uđe i krenu ka šanku da pokupi pazar. Bio je visok i krupan, glava malešna, kao bilijarska kugla na volovskom vratu. Nosio je crnu, kožnu jaknu, ispod nje razdrljenu šarenu košulju, a oko vrata debelu, zlatnu kajlu. Čim nas je ugledao znao je. Mora da mu je bilo čudno što debeli Džimi sedi s nama za stolom, a Koksa nije ni registrovao. Sagoh se i izvadih pištolj iz čarape. On krenu rukom pod jaknu. Prvi metak pogodio ga je u nogu. Drugi u stomak. Kelnerica poče da vrišti. Potrčasmo prema vratima. Pirke se okrenu i povika:

- Overi ga! Overi ga!

Prišao sam mu. Gledao me je blentavo. Trepnuo jednom. Bum, bum! Dva metka u glavu. Ništa. Bum! Još jedan. Opet ništa.

Baš, ništa...


XXX

- Ubiše čoveka ko pseto! Lepa, zovi muriju!

- Nije imao nikakve šanse. Je l' sad vidiš šta je i kakva je ta današnja omladina?!

- Ostavi tog kretena! Dođi ovamo da pomognemo devojčici! Metak se odbio od zida i pogodio je u leđa.

- Ne vredi. Gotova je!




(Iz zbirke priča: "Džimi Glodač

i Napoleon Koks", Narodna knjiga - Alfa, Beograd, 2007.)

87 views0 comments

Recent Posts

See All